Ovaj gradić je nastavio da živi svojim svakodnevnim ritmom sve do kobnog 24. avgusta 79. godine. Kada je osvanuo još jedan sunčan i vedar dan, niko nije ni mogao da predvidi katastrofu koja je potom usledila. Najpre se razlegla zaglušujuća grmljavina, a zatim je počelo strahovito podrhtavanje tla. Ubrzo potom Vezuv je "oživeo" i u nebo je suknuo vatreni plamen. Uskoro je nebo bilo prekriveno oblacima crnog dima, a vulkan je izbacivao toliko pepela i sitnog kamenja, da je sunce bilo potpuno zaklonjeno, te je nastao potpuni mrak. Ptice su padale sa neba, a morski talasi su na obalu izbacivali jata mrtvih riba. Uspaničeni i izbezumljeni, stanovnici su bezglavo bežali gušeći se vazduhom ispunjenim sumporom. Procenjeno je da je oko 10% stanovništva izginulo u ovoj erupciji.

Umetničko viđenje erupcije Vezuva (grafika iz 19. veka)

Vulkanska kiša padala je još cela dva dana, a kada se Vezuv konačno umirio, preživeli koji su na vreme izbegli iz svojih kuća bili su svedoci užasavajućeg prizora: Pompeja je potpuno nestala pod 15 metara debelim naslagama kamenja i pepela, a samo ponegde su iz njih izvirivali vrhovi najviših zgrada.

Šesnaest vekova kasnije Pompeja je otkrivena sasvim slučajno - godine 1594. italijanski inženjer Domeniko Fontana zatekao se na ovom području u nameri da izgradi akvadukt i tom prilikom dospeo je do nepoznatih ruševina. Tek 1763. godine kada je iskopana statua muškarca u togi i sa natpisom u kojem se pominje Pompeja, dobijen je dokaz da tu leži nekada bogat i slavan grad.

Prethodna stranica