Istorija Istorija Srpskog naroda Napisao: Vladimir Ćorović Balkanski ratovi
|
Nade koje su se polagale u mladoturski režim nisu se pokazale kao opravdane. Zlo od koga je patila Turska bilo je mnogo dublje, nego što su zamišljali mladi reformatori i ono se nije moglo otkloniti ni brzo, ni lako, ni običnim administrativnim merama. Uz mladoturke pristali su, u glavnom, samo mlađi oficiri i nešto inteligencije; ostalo stanovništvo bilo je pasivno i nastavljalo je život i rad onako kako je bilo sviklo. Pokušaj reakcije u proleće 1909., istina, nije uspeo i stao je prestola autokratskog i podozrivog i do neverovatnosti perfidnog sultana Abdul Hamida, mesto koga je došao bezvoljni i piću odani Mehmed V, ali to nije nimalo značilo da Turska u stvari ozdravlja. Naprotiv. Mladoturci su izvesnim svojim prekim merama izazvali otpor na više strana. Vođeni liberalnim duhom oni nisu hteli, kao stari režim, da islam smatraju kao glavnu osnovu državne politike. Verovali su, da je taj sistem bio glavna smetnja priljubljivanju hrišćana turskoj državi i da je to u Evropi bio glavni razlog što su u svima sporovima hrišćanske simpatije bile manje-više na strani turskih protivnika. Kao neravnopravni hrišćani nisu mogli nikad postati pravi prijatelji Turske. S toga su mladoturci mesto verske kohezije istakli državnu, otomansku, u nadi da će s njima imati više uspeha. Ali su se strašno razočarali. Svi neturci, a naročito Arapi u Aziji i Arbanasi u Evropi, ustali su protiv otomanizacije. Protiv nje su se digle i hrišćanske nacionalne grupe, koje su bile svesne svoje narodnosti i koje su, prirodno, tražile veze i dodir sa svojim sunarodnicima u susednim slobodnim državama. Hrišćani su, u opšte, bili na muci. Novi režim tražio je od njih saradnju, ali im za nju nije davao ništa sem načelne ravnopravnosti, koju lokalne vlasti i konzervativne mase, uživele u starim navikama, nisu htele da provode. Ljute na njih zbog privremenog pomaganja mladoturaka one su im čak pravile i pakosti i svu osvetu su, u glavnom, iskaljivali na njima. To se naročito događalo za vreme arbanaških ustanaka. Arbanasi, koji su bili s planom povlađivani u vreme Abdul Hamidovo, nisu mogli da se pomire s režimom mladoturaka, koji nisu trpeli nikakvih izuzetnih plemenskih povlastica i koji su i od Arbanasa hteli napraviti poslušne podanike, kakvi su imali biti i svi drugi. Već proleća 1910. izbio je njihov prvi ustanak. Taj ustanak pomagale su donekle Bugarska i Crna Gora, hoteći da ga iskoriste, ali ga one nisu izazvale. Stanje duhova bilo je takvo, da se na mnogo strana računalo sa raspadom i slomom Turske. Balkanske države bile su na oprezu. U jesen, sredinom oktobra, 1909. sastali su se u Rakoniđiju ruski car Nikola II i talijanski kralj Viktor Emanuil. Na tom sastanku osnovna stvar je bila u tom, što je Rusija napustila svoju tradicionalnu politiku, da balkanska pitanja raspravlja prvenstveno s Bečom, nego što je ušla u saradnju s Rimom. Ta saradnja iako nije bila otvoreno uperena protiv Austro-Ugarske bila je uperena posredno. Ona je vezala ruke bečkoj vladi ne dajući joj da otad, bez obzira na interese suseda, sprema svoje agresivne planove; a što je još važnije, dizala je samopouzdanje balkanskih naroda, kojima je poručeno da se bez straha razvijaju. U Rakoniđiju je priznato načelo "Balkan balkanskim narodima" i odatle je došla poruka o stvaranju bližih veza među balkanskim narodima, što je ruska vlada svesrdno preporučivala od završetka aneksione krize. Ruska misao je bila, da se stvori jedan balkanski savez, u koji bi ušla i Turska, a kome bi bio glavni cilj da čuva Balkan za balkanske narode. Taj plan je prihvatila i Srbija. Ali su protiv njega odlučno bile Bugarska i Grčka, jer je Turska bila jedino područje, na kom su oni mogli ostvariti svoje nacionalne ideale. Srbiji je Turska bila potrebna naročito zbog Soluna, koji je bio postao njena glavna izvozna luka i preko koga je ona jedino dobijala vojne potrebe iz Francuske. Ali je i ona postepeno prihvatala gledišta Sofije i Atine. Tome su u velikoj meri doprineli mladoturci, koji su, kao oficiri, bili mahom nemački đaci, pa s toga prihvatali političku orientaciju prema Berlinu i posredno prema Beču. Sem toga, Turci su dobro znali da taj savez ne bi bio iskren za budućnost, i da i Srbi, i Bugari, i Grci spremaju jednog dana akciju za uklanjanje njezine vlasti iz Evrope i za oslobođenje svojih sunarodnika iz njihova ropstva. Radi toga su Turci već krajem 1909. god. ponudili savez Austriji kao glavnom protivniku saradnje balkanskih naroda i njihovih ofanzivnih planova. Austro-Ugarska vlada pokušala je za to vreme da u svojim zemljama smiri donekle narodno nezadovoljstvo. U Hrvatskoj je bio smenjen baron Rauh početkom 1910. god. i postavljen je novi ban, učeni pravnik dr Nikola Tomašić. On je, sporazumno sa sudom, likvidirao veleizdajničku parnicu protiv Srba. U Bosni i Hercegovini proglašen je 4. (17.) februara 1910. ustav, sa vrlo ograničenim parlamentarnim režimom. Izborni sistem je bio složen: sa verskom podelom u tri kurije (inteligencije i velikih posrednika, građana i težaka); na čelu uprave ostao je vojnik; vlada je bila neodgovorna. Sabor je mogao raspravljati samo o lokalnim pitanjima i nije imao nikakva učešća u ustavnim telima cele monarhije. Krajem maja iste godine došao je u Sarajevo i Mostar car Franc Josif I, da sankcioniše delo aneksije. Ali sve te mere nisu ništa pomogle. Srpski element Bosne i Hercegovine bio se potpuno obrnuo prema Srbiji i želeo je samo jedno: da svoju sudbinu veže za njegovu. Na dan otvaranja bosanskog sabora 2. (15.) juna 1910., u znak protesta, mladi student Bogdan Žerajić izvršio je neuspeli atentat na poglavara zemlje Marijana Varešanina, a potom je ubio samog sebe. Ranije, u Hercegovini, očekivalo se ujedinjenje sa Crnom Gorom, ali prilike u toj zemlji, posle gonjenja opozicije i bombaške afere, uticale su veoma živo da ohladni ranije oduševljenje. Knez Nikola, koji se posle pedeset godina vladavine, na Veliku Gospojinu 1910., proglasio za kralja imao je još dosta poštovatelja, ali se od njegove uprave nije više mnogo nadalo. Uboga Crna Gora privlačila je srpski svet svojom slobodarskom tradicijom, a kad se ta počela gušiti gubilo se s njom i sve drugo. Jer ogoljeli suri krš katunske i njoj susednih nahija nije imao nikakve druge privlačne snage. U Srbiji, međutim, za vlade kralja Petra, carevala je puna sloboda i narod je, nikim nesprečavan, odlučivao suvereno o svojoj sudbini. Crnoj Gori smetalo je dalje i to, što se njene spoljašnje politika kolebala, i što su od 1909. god. počela neka sašaptavanja sa Bečom, koja su publici izgledala sumnjiva, dok se politika Srbije orientisala sva prema Rusiji. Mađarska vlada udružene opozicije, pošto je Monarhiji učinila dragocenu uslugu prilikom aneksije, pala je 1910. god. i za šefa mađarske nove vlade došao je bivši hrvatski ban grof Kuen Hedervari. Da bi skrenuo pažnju mađarskog političkog sveta od unutrašnjih pitanja, i kao dvorski čovek, on je domalo otvorio krizu u Hrvatskoj, među Srbima i Hrvatima. Posle neuspeha Nikole Tomašića da na izborima dobije vladinu većinu i njegova otstupanja, za bana je doveden početkom 1912. god. Slavko Cuvaj, koji 21. marta (3. aprila) ukinu ustav i postade komesar. Malo potom, 28. juna, bi ukinuta i srpska crkvena autonomija. Taj pritisak izazvao je razumljivu reakciju, i to u času kad su se na Balkanu spremali sudbonosni događaji. Albanski ustanak, i pored energičnih mera mladoturske vlade, nije se dao ugušiti i nastavio se i 1911. godine. On je uneo nemir i nesigurnost u celom susedstvu. Ali glavni plamen na Balkan bacila je Italija u jesen te godine. 16. (29.) septembra, kad je objavila rat Turskoj, da bi posela Tripolis. Ona se, istina, na zahtev Austro-Ugarske i po savetu drugih sila, trudila da sukob ograniči na područja van Balkanskog Područja, ali je trud ostao uzaludan. Rat objavljen Turskoj morao je uneti posebnu psihozu u celu tu državu, u toliko više, što je napadač bila jedna velika sila, koja je dotle zastupala načelo status quo u Turskoj i koja je na Balkanu imala mnogo veza i uticaja. Prva posledica tog rata bilo je ubrzavanje rada na sklapanju saveza balkanskih država. Dotle, pregovori su išli sporo i teško; posle objave tog rata, u opasnosti da velike sile ne počnu kakvu akciju i na Balkanu, balkanske države su same osetile potrebu da se približe i sporazumeju. Već 29. februara 1912. sklopili su dr Milovan Milovanović i Ivan Gešov srpsko-bugarski savez; iza toga je došao bugarsko-grčki savez 16. maja, a 19. juna bila je potpisana srpsko-bugarska vojna konvencija. Savez između Srbije i Crne Gore uglavljen je 14. septembra. Srpsko-bugarski ugovor imao je cilj, da te dve države garantuju uzajamno "državnu nezavisnost i nepovrednost državne teritorije", i to punom vojničkom saradnjom u slučaju napadaja jedne ili više sila. Član 2. tog ugovora imao je ovu odredbu: "Obe ugovorne strane obvezuju se da priteknu jedna drugoj u pomoć celokupnom svojom snagom u slučaju, da ma koja velika sila anektira, okupira ili vojnički zauzme, ma i privremeno, ma koji deo balkanske teritorije koja se sada nalazi pod turskom vlašću, ako jedna od njih smatra to kao protivno njenim životnim interesima i kao casus belli". U tajnom dodatku tom ugovoru, u čl. 1, predviđena je mogućnost zajedničke akcije protiv Turske, ako u njoj nastupi stanje koje bi ugrožavalo nacionalne i državne interese obeju država ili jedne od njih, ili ako bi uopšte došla u pitanje teritorialna likvidacija Turske Carevine. U čl. 2 Bugarska je priznavala Srbiji oblast severno i zapadno od Šar-planine, a Srbija Bugarskoj oblast istočno od Rodopa i reke Strume. Za područje između tih oblasti određena je, u krajnjem slučaju, ako ne bi došlo do sporazuma, arbitraža ruskog cara, koja bi bila obavezna za obe ugovaračke strane. Ruska vlada imala je biti unapred obaveštena u slučaju da se balkanske države reše na vojničku akciju protiv Turske. Prirodno je potom, da je carska vlada dobila sva obaveštenja o savezu, pri čijem je sklapanju njena diplomatija imala i inače živog učešća; ali su saveznici želeli da njihov ugovor ostane u tajnosti. |
|