U leto 1353. umro je bosanski ban Stevan II Kotromanić bez muške dece. Nasledio ga je s toga brat knez Vladislav, odnosno Vladislavljev stariji sin, tek petnaestogodišnji Tvrtko. Ali knez Vladislav nije dugo nadživeo brata; u jednoj povelji iz 1354. god. mesto njega izdaju potvrdu nekih vlasteoskih povlastica mladi Tvrtko i majka mu Jelena.

Knez Vladislav imao je dovoljno autoriteta, da posle bratove smrti uzme vlast; ali kad je ostala njegova udovica sama, sa dva maloletna sina, njen je položaj bio mnogo teži. Ona mora da protiv domaćih nezadovoljnika traži naslona kod Mađara i radi toga putuje na dvor kralja Lajoša. Šta je tom prilikom svršila kod Lajoša ne zna se pouzdano, ali sigurno biće da nije bila napuštena. Svakako, sa pojačanim autoritetom, ona je, odmah po povratku, još 1354. god. sazvala u Milama zbor sve Bosne i uspela je da na njemu pridobije za svog sina i dinastiju najuglednije velikaše zemlje. Da je jedan deo vlastele trebalo zadobijati poklonima i povlasticama pokazuje primer povelje date knezu Vlatku Vukoslaviću. Njemu se zaklela banova majka i sam ban sa dvanaest najuglednijih knezova i velikodostojnika, da će mu ostati sva imanja i prava, koja je bio dobio od bana Stevana; da mu neće suditi ban čak ni onda kad bi "dopao koje krivine ili nevere" dok ne dođe kući, u Ključ, i dok mu ne bi sudio zbor sve zemaljske gospode kakav se i tada sastao. O tom, da je u Bosni 1354. god. bilo izvesnih nereda znamo pouzdano iz zaključaka trogirske opštine. Zabrinuti zbog njih i nereda u susednoj Hrvatskoj rešili su Trogirani da se obrati pažnja na njihova gradska utvrđenja, očevidno samo s toga da im se ne bi desilo kakvo neprijatno iznenađenje. U čemu su se sastojali ti bosanski neredi ne znamo pouzdano, kao ni njihov razvoj. Uzrok za njih bila je, najverovatnije, težnja vlastele da se iskoristi smrt bana Stevana i kneza Vladislava i mladost novog bana. Nije nemoguće, da je ona napred pomenuta povelja kneza Vlatka akt izmirenja između njega i banske porodice.

Naskoro posle toga Tvrtko sa majkom ulazi u aktivnu politiku u Dalmaciji. Sestra cara Dušana Jelena, udovica Mladena Šubića, počela je od septembra 1355. pregovore sa Mletačkom Republikom, da im, ugrožena od Mađara, ustupi svoje gradove Klis i Skradin. Mađarski kralj Lajoš upotrebio je protiv toga Tvrtka i njegovu majku, koja je bila iz Šubićeve porodice i imala uticaja i u svojoj rodbini i u ostaloj Dalmaciji. U te se borbe upleo i car Dušan pomažući svoju sestru. On je čak uputio u njene gradove i jedno svoje pomoćno vojničko odeljenje. U Skradinu, gde je građanstvo neprijateljski dočekalo srpsku vojsku, pridružili su se Srbima i Mlečani. Njima je srpski zapovednik, Đuraš Ilić, po ranijoj naredbi carevoj, i predao grad, odmah na početku 1356. god. Klis su, međutim, marta meseca zauzeli Mađari, pošto su srpsku posadu bili potpuno zatvorili u teško pristupačnom gradu. Tvrtko i njegova majka radili su za Mađare i imali su nesumnjivih uspeha pridobivši nekolika grada. Ali kad je 1356. god. došlo do velike borbe između Mlečana i Mađara za posed Dalmacije ban Tvrtko ne izgleda da je bio mnogo aktivan. O njegovom učešću nema nikakva naročitog pomena. Naprotiv. Ima nesumnjivih dokaza da je još krajem te i početkom iduće godine došlo do otvorenih nesuglasica između njega i kralja Lajoša. Izvestan deo bosanskih velikaša odmeće se od Tvrtka i prilazi Lajošu, a na bosansko-mađarskoj granici dolazi do borbi, za koje Mađari pripisuju inicijativu samom Tvrtku. Da se odnosi pogoršavaju doprineo je znatno novi bosanski biskup, Mađar Petar Sikloši, koji je bio potvrđen u februaru 1356. On je na svoju novu dužnost dolazio s pismom pape Inoćentija VI, upućenim mađarskim dominikancima, u kome se pozivalo na krstaški rat protiv Bosne i Srbije. To pismo je bilo čist politički akt, stavljen na raspoloženje kralju Lajošu za njegovu nameravanu ofanzivu prema Srbiji. Bosna je u nj ušla uzgred, po tradiciji, u koliko Mađarima zatreba da se tim pozivom posluže protiv nje za svoje interese. Ban Tvrtko nije bio zadovoljan novim biskupom i potakao je Ivana, lektora bosanske katoličke crkve, da istupi protiv njega. Biskupu je, međutim, pala u ruke prepiska između bana i lektora, te on, ubrzo, dade Ivana uhvatiti i zatvoriti. Zaplašen kraljevim uspesima protiv Mlečana, a videći da u zemlji ima protivnika i kod vlastele i kod klira, Tvrtko odluči da se izmiri sa Lajošem. U leto, pre 17. jula 1357., došlo je do sporazuma. Tvrtko je morao ustupiti Mađarima zapadni deo Huma do Neretve, da ovi zaokrugle svoje nove tekovine u Dalmaciji. Tvrtko je, dakle mesto nagrade za svoje ranije pomaganje Mađara na toj strani morao da odvoji još i jedan deo svog područja, tobože kao miraz uz kraljevu ženu Jelisavetu. Mi iz toga zaključujemo, da je do razlaza između Lajoša i Tvrtka došlo ponajpre s toga, što je Tvrtko za svoje usluge tražio neku nagradu u Dalmaciji, ne gledajući rado suviše jako učvršćivanje Mađara i na toj strani, duž cele njegove zapadne granice, kad ih je već kao teške susede imao i na celoj severnoj strani. Ugovor je dalje predviđao, da Bosna priznaje vrhovnu vlast Mađarsku, da pomaže Mađare u ratovima i da na kraljevu dvoru, kao neka vrsta talaca, stalno živi ili ban ili njegov mlađi brat Vuk.

Sa Humom zajedno Tvrtko je ustupio Mađarima i Završje; odnosno priznao je prilazak njegovih gospodara Hrvatinića i Stepančića pod mađarsku zaštitu. Prema povelji Lajoševoj od 27. maja 1358., kojom je kralj primio pod svoju zaštitu Dubrovačku Republiku, bosanski ban je imao biti i novčano oštećen. Iako ga Lajoš tu naziva "svojim vernim" kletvenikom, on ipak traži da Republika ne plaća Tvrtku nego njemu onih 500 perpera stonskog dohotka, koji su davani godišnje. U isti mah kralj se obavezao i da će braniti Republiku od srpskog cara i bosanskog bana. Kao kraljev legat, koji je imao da primi od Dubrovnika zakletvu vernosti bio je određen bosanski biskup Petar, "naš savetnik", kako veli u svom pismu za nj sam Lajoš.
Da odnosi između Tvrtka i Lajoša posle toga nisu mogli ostati mnogo prijateljski razumljivo je samo po sebi. Tvrtko se ponašao kao uvređen i trudio se da u Bosni ojača svoj položaj pomažući narodni elemenat koji je bio antikatolički i antimađarski. To je dalo povoda Lajošu da optužuje Bosnu zbog jačanja jeretizma u njoj, i da 1363. god. krene dve vojske protiv nje. "Nebrojena množina jeretika", kaže on u jednoj svojoj povelji, dovodila je u opasnost pravu veru, i s toga ih je trebalo iskoreniti. Jednu vojsku vodio je lično kralj Lajoš. Ona se krenula dolinom Vrbasa, u župu Plivu, i doprla do grada Sokola, gde je počela opsedanje prve nedelje jula. Ali je tu i zastao. Tvrtkov vojvoda Vukac Hrvatinić sa uspehom se odupro kralju i odbranio grad. Kao nagradu za to Tvrtko mu je poklonio čitavu Plivu s tim gradom. Otpor koji je dat kralju mora da je bio veoma jak, pošto je Lajoš brzo prekinuo dalje ratovanje. Već 13. jula on se, na povlačenju, nalazio kraj Sane, a 19. jula stigao je u Viroviticu. Drugu mađarsku vojsku vodio je ostrogonski nadbiskup Nikola. Ona je išla dolinom Bosne i doprla do Srebrenika, pa je tu zastala, kao i ona vojska pod Sokolom. Pod tim gradom palo je mnogo Mađara, a zabeležen je i gubitak materiala. Među ostalim stvarima nestalo je čak i kraljevskog pečata, koji je nosio nadbiskup kao njegov kancelar. Ovaj pohod, koji je po svoj prilici počeo nešto kasnije od prvog, završio se, isto sa neuspehom, u septembru mesecu. Pobeda Tvrtkova bila je potpuna. Ona je obratila na nj pažnju ostalih suseda i digla mu je ugled. Naredne godine, 7. septembra 1364., on je s majkom i bratom dobio mletačko građanstvo. Od ove pobede Tvrtko nema više vazalskog stava, a i Mlečani ga zovu bosanskim banom samo "po božijoj milosti".