Posle smrti cara Hiraklija i njegova sina i naslednika Konstantina (oba su umrla 641. god.), Vizantija je imala da preturi jednu poveću dvorsku krizu u vreme, kad je, i bez toga, imala dovoljno briga i opasnosti. Arapski pokret uzimao je sve više maha i lišavao Vizantiju jedne po jedne oblasti. U isto vreme, posle smrti bugarskog hana Kuvrata (642. god.), nastaje i pomeranje bugarskih plemena iz područja oko Meotskog Jezera prema zapadu i jugu. Jedan od petorice Kuvratovih sinova, priča stara legenda, Isperih ili Asparuh prešao je sa svojim ljudima Dnjepar i Dnjestar i došao u Dobruču, u kraj zvani Ugao, koji stvara dunavska delta. Na tom području, oko današnjeg Nikolicela, spominje Asparuha i jedan jermenski geograf VII veka. Tu su se Bugari odmah utvrdili, i to u glavnom, na sve strane, u širim i užim otkopima. Nešto tragova tih opkopa, koji su iskorišćavali i stare rimske utvrde, održalo se delimično sve do naših dana. U jednom domaćem letopisu, očuvanom u viziji proroka Isaije, nastalom u drugoj polovini XI veka, kazuje se, kako je "treći deo Kumana ili Bugara naselio "zemlju Karvunsku", "od Dunava do mora". Ta "zemlja Karvunska" jeste današnje područje Balčika i zove se tako do XIII veka. Jasno je, da na tako ograničenom području broj doseljenih ljudi nije mogao biti veliki i da je jedva iznosio koju desetinu hiljada. Pomeranje Bugara iz njihove ranije oblasti došlo je, kao i sva druga pomeranja naroda tih vremena na tom području, pod pritiskom turskih Hazara. Bugari su, opet, ustupajući prema zapadu, delom pomerali, a delom podjarmljivali slovenska i avarska plemena, na koja su putem nailazili.

Arapska ofanziva protiv Vizantije beše uzela, u drugoj polovini VII veka, široke razmere. Arapi dopiru do Kalkedona; osvajaju Krit; iskrcavaju se na Siciliji. Usuđuju se najzad da s flotom dođu i pod sam Carigrad, pošto su uzeli Kizik u Mramornom Moru. Sedam godina uzastopce pokušavaju oni da zagospodare vizantiskom prestonicom, dok 677. nisu definitivno prinuđeni na uzmak. Ove napadaje Arapa iskoristili su Bugari, da se prebacuju na desnu stranu Dunava, nešto željni pljačke, a nešto i iz potrebe da prošire svoje područje. Vizantiski pokušaj, izveden 679. god., da se Bugarima na Dunavu spreči dalje prodiranje, završio se s teškim porazom. Odmah posle tog poraza, kao pobednici, Bugari prelaze Dunav i oko Varne zauzimaju svoja nova, stalna sedišta. Odatle se, dosta naglo, šire prema zapadu i jugu. Prestonica nove države stvorena je u Pliski, na dosta velikom, utvrđenom prostoru od 23 km2, u blizini današnjeg sela Abobe.

Slovenska plemena, koja se behu smestila u tom kraju, nisu mogla da odole novim osvajačima. Ona priznadoše vrhovnu vlast bugarsku. Bugari ih, kazuje jedan grčki izvor, krenuše sa dotadašnjih naselja i pomeriše znatno prema zapadu i jugu kao neku vrstu svojih predstraža. Vojnički bolje spremni, naišavši kao organizovana celina, poneseni postignutim uspehom, Bugari su, iako malobrojni, lako savladali razasuta slovenska plemena i naturili im svoju vlast. Isti slučaj bio je sa Varezima u Rusiji. Ipak, izgleda, da postupak Bugara sa pokorenim Slovenima nije imao one ranije avarske svireposti. Oboje je, i Slovene i Bugare, združivala zajednička borba protiv Vizantije. Kako malobrojni Bugari nisu smeli da prime borbu i sa Grcima i sa Slovenima, oni su se, najverovatnije, držali donekle sa ovim drugima kao manje opasnim i pomagali ih u borbama i u odbrani. Sloveni su u Bugarima, makar i preko volje, dobili saveznika, s kojim su i ranije imali nešto veza, i s kojim su, kao i sa Bugarima srodnim Avarima, bili spojeni izvesnom tradicijom. Po svojoj dosta pasivnoj prirodi nisu Sloveni reagovali na to, što je vrhovna vlast dopala Bugarima i što su ovi svojom organizacijom i imenom dali karakter novoj državi. Za Slovene je uopšte karakteristična ova pojava: prvu njihovu slobodnu državu organizuje tuđinac Samo; prvu državnu organizaciju stvaraju među njima na jugu Bugari, a na istoku Varezi. Slovenske inicijative za stvaranje svoje države još nije bilo; bar im se nijedan pokušaj u tom smislu nije mogao ispuniti i biti vidnije primećen.

Nije nam dovoljno jasno, šta je sve nagnalo Vizantiju, da posle prvog neuspeha ne samo ostane pasivna prema Bugarima, kao što je, donekle, bila prema Slovenima, nego da im, šta više, prizna i njihovu državnu tvorevinu. Romejska vojska imala je i težih poraza, nego što je bio onaj na Dunavu, pa je ipak nastavljala borbe i nije upuštala neprijatelja bez novog otpora na svoje područje i naročito nije uzimala tu obaveza prema njemu. Sada, o novim borbama nema ni pomena. Naprotiv. Vizantiski pisci pominju, da su Bugari, utvrdivši se na novom području, počeli da vrše napadaje na vizantiska sela i gradove, i to ne toliko da ih pljačkaju, koliko da ih pokore. Car je bio prisiljen njihovim ugrožavanjem, da uđe s njima u pregovore, da im prizna državu i da se čak obaveže na plaćanje izvesnog godišnjeg prinosa za njih. Tako je brzo i u stvari bez mnogo napora počela bugarska država svoju žilavu i istrajnu aktivnost na Balkanu.

Sloveni su živeli u svojim masama odvojeno od Bugara i razlikovali se od njih toliko, da to primećuju i tuđinci. Sve im je različito: i spoljašnji oblik lica, i odelo, i jezik kojim govore i dobar deo kulture. Mongolskog tipa, s ispupčenim jagodicama i krivim očima, delimično održanim sve do danas, sa turbanima i šaravarama, okićeni konjskim repovima u vojnoj formaciji, pretežno konjanici, Bugari su već na prvi pogled odudarali od slovenskih žitelja. Ista je stvar i u državnoj organizaciji. Na jednoj strani je kagan, kan, han, kao vrhovni poglavar države, sa svojim kafkanom kao prvim savetnikom i tarkanom kao namesnikom u pokrajinama, sa višim i nižim plemstvom, boljarima i bagainima, a na drugoj strani slovenska plemena sa svojim poglavicama. Trebaće više od dva veka, da se ta relativno mala grupa došljaka krvnim mešanjem sa Slovenima, zajedničkim životom, i uticajem civilizacije, a posebno hrišćanstva, toliko izjednači sa masom svog stanovništva, da koliko-toliko počne predstavljati jednu zajednicu. Rezultat je poznat: Bugari su primili jezik svojih mnogobrojnih slovenskih podanika, a Sloveni su dobili bugarsko ime i bugarsku državnu organizaciju. Nesumnjivo, da taj proces ne bi išao ni u dva-tri veka s primetnijim rezultatima, da od ranije nije bilo izvesnih mešanja između Slovena i tih aziskih plemena, naročito u zajedničkom ropstvu pod Avarima, i da ti etnički melezi nisu vršili svoj uticaj u obe grupe.