Međutim, između saveznika nije bilo prave iskrenosti, naročito ne između Austrije i Mletaka. Kad je početkom 1684. sklapan savez onda se još nije moglo sa sigurnošću predvideti kakav će biti opšti ishod borbe. Ali kad je ta borba donela uspehe, naročito posle pada Budima, kad su Turci počeli naglo uzmicati, i na jednoj i na drugoj strani javiše se veliki prohtevi. Habzburški car, kao nosilac krune Sv. Stevana, smatrao je da ima istorisko pravo na sve zemlje, koje su ma kad i ma u kom obliku ulazile u sastav Ugarske. S toga je želeo da dobije ne samo celu Hrvatsku, nego i izvesne delove severne Dalmacije i celu Bosnu. Tako je morao doći u sukob s mletačkim aspiracijama, koje nisu polazile s istoriskih prava, nego iz životnih interesa. Oni su tražili šire zaleđe za uski pojas svojih poseda na Primorju, a posebno u Dalmaciji. Bilo im je mnogo stalo do toga, da ovom prilikom konačno podvlaste i Dubrovačku Republiku. Zbog svega toga i jedna i druga strana postale su življe od 1687. god., kad je ratište preneseno i u blizinu naših oblasti na severu.

Dubrovčani su već u avgustu 1684. priznali vrhovnu vlast austriskog dvora, ne prekidajući, naravno, ni svoje vazalske odnose prema Turcima. O tom je austriski dvor nameravao u septembru 1684. obavestiti i mletačku vladu, ali to nije učinio zbog nepovoljnog utiska, koji bi ta vest izazvala u Mlecima. Iz straha od Mlečana Dubrovčani su za to vreme činili izvesne usluge Turcima, koje su u Republici Sv. Marka izazivali veliko ogorčenje. Posle pada Budima Dubrovčani su počeli plaćati austriskom dvoru po 500 dukata na godinu u ime danka, a austriski dvor je, kao vidan znak svoga protektorata, uputio u Dubrovnik svoga pretstavnika januara 1687. god. Od tada Dubrovnik počinje opreznu ali jasnu agitaciju za austriske interese među susednim crnogorskim i hercegovačkim plemenima, pretstavljajući im bečkoga cara kao daleko moćnijeg gospodara. Pokušali su čak sa hajducima i jedan napadaj na Trebinje.

Kao odgovor na to došla je pojačana mletačka aktivnost u susedstvu male republike. Ušavši u neretvanski kraj oni su se spremali da osvoje Popovo. Kad su 24. septembra (4. oktobra) 1687. zauzeli Herceg Novi, dobro utvrđeni i dugo branjeni grad, oni su dali nade hercegovačkim i crnogorskim plemenima, da se mogu, u zajednici s njima, osloboditi brže i neposrednije. Za mletačke interese bio je od znatne koristi cetinjski vladika Visarion, koji se neumorno zalagao kod Crnogoraca da im pristupe. Već krajem jeseni 1687. razbili su Kuči jednu kaznenu ekspediciju Sulejman-paše Bušatlije, a antiturski pokret zahvati i istočna hercegovačka plemena. Kad je početkom proleća iduće godine još teže nastradala druga turska vojna protiv Kuča, koju je vodio sam Bušatlija sa 7.000 vojnika, hrišćansko borbeno raspoloženje ojačalo je još više. Da bi u daljim borbama imali više pomoći i podrške kod Mlečana Crnogorci su im se sami, tokom 1688. god., u dva-tri navrata, ponudili da priznaju mletačku vlast i da se zakunu na vernost. Tražili su od Mlečana, da im pošalju na Cetinje dve čete vojske, koja bi tu ostala kao stalni garnizon i da im upute Zana Grbičića kao zapovednika te vojske. Pristajali su ujedno da taj Zane i upravlja njima. To traženje Crnogoraca ispunjeno je pred kraj jeseni iste godine. Grbičić je bio imenovan za gubernadura u Crnoj Gori i došao je na Cetinje s jednim odeljenjem mletačke plaćene vojske. Na ovaj način Crna Gora se pridružila Mletačkoj Republici ne kao pobunjena turska oblast, koja traži saveznika, nego, koja u borbi za oslobođenje od Turaka u stvari menja vrhovnog zaštitnika i gospodara. Mlečani su to smatrali kao svoj veliki uspeh. Otada oni Crnogorce smatraju i označavaju kao svoje podanike, a Crnu Goru kao "novo zauzeće".

U isto vreme Mlečani su vršili pritisak i na Dubrovnik. Posle zauzeća Novog oni su poseli Carinu između Dubrovnika i Trebinja, a potom su uveli svoju vojsku i u Cavtat. Otvoreno su govorili senatorima male republike, da se Dubrovnik prisajedini Mlecima. Dubrovčani su to uporno odbijali. Voleli su i Turke više nego njih; i da spreče mletačka osvajanja u okolini Trebinja i Gabele slali su Turcima ne samo municije i hrane, nego su ih i obaveštavali o mletačkim kretanjima. Njihovo držanje bilo je sasvim drukčije od crnogorskog.

Za to vreme austriska je vojska postigla ogromne uspehe. Očistila je od Turaka celu zapadnu i severnu Ugarsku, razbila Turke u više bojeva, i prešla u Banat i Erdelj. Među samim Turcima nastalo je rasulo. Razdraženi janičari, koji su sami doprineli porazima, ubiše velikog vezira. Bi svrgnut i sultan Muhamed IV, čovek koji nije bio bez vrednosti. God. 1688. Austrijanci su nastavili napredovanja i u našim oblastima, osvojivši Petrovaradin, Slankamen i u avgustu i sam Beograd.

Tada se među Srbima pojavio kao austriski poverenik jedan dotle malo poznati čovek, grof Đorđe Branković. Njegova porodica potiče od stare kuće Brankovića iz trebinjske okoline, iz Korjenića, a došla je u Pomorišje krajem XV ili početkom XVI veka. U tom kraju ona je imala izvestan ugled i dala je nekoliko značajnih ljudi. U toj porodici rodio se i taj Đorđe, u Jenopolju, 1645. god. Njegov predak vladika Mojsej koji je upravljao jenopoljskom eparhijom, rodonačelnik je vladičanske "dinastije" Brankovića. Njega je u eparhiji nasledio sin Sava I, ovoga sinovac Longin. I Đorđev stariji brat, Sava II, bio je sveštenik, i postao je pravoslavni arhiepiskop u Erdelju. On je vaspitavao mlađeg brata u dosta teškim i metežnim vremenima. Vrlo mlad stupio je 1663. god. u diplomatsku službu erdeljskog kneza Mihaila Apafija, pa je, u svojstvu diplomate, proveo nekolike godine u Turskoj. Putovao je i u Rusiju i Vlašku. Već 1673. god., namenjujući sebi veliku ulogu, mladi diplomata počeo se izdavati za potomka srpskih despota. Izdao je kneza Apafija i njegove mađarske protivnike, s kojima je stajao u vezama, i prišao je Austriji. Učinio je to s toga, što je knez rđavo postupao s njegovim bratom i počeo progoniti pravoslavne. Izlažući u jednoj pretstavci od te godine svoje planove za budućnost, u slučaju rata s Turcima, on je govorio da bi mogao na granici Ugarske stvoriti "neku vrstu države nalik na Hrvatsku, koja bi branila Ugarsku od turskih provala", pošto "Srbi znaju da su u provincijama, tamo prema Beogradu, vladali nekada njegovi preci". Austriji u taj mah njegova saradnja u tom pravcu nije bila potrebna; njihovi merodavni krugovi nisu je, u ostalom, ni uzimali ozbiljno. Tako se Branković vratio ponovo u službu Apafiju, iako mu ni posle nije bio veran. Kad je 1680. god. mitropolit Sava bio svrgnut i zatvoren, nešto zbog svoje odbrane pravoslavlja, a nešto zbog gramžljivosti, otišao je Đorđe vlaškom knezu Šerbanu Kantakuzenu, koga je uverio da mu je rođak po nekim dalekim vezama. Za vreme turskih priprema za rat s Austrijom Branković je pokušao uticati na vlaškog kneza, da se pridruži caru Leopoldu, a i sam je tražio dodira s bečkim krugovima. Nudio je svoj uticaj u Vlaškoj i među Srbima i obećavao pomoć s te strane. U stisci u kojoj se nalazila prilikom turskog napadaja 1683. god. Austriji je svaka pomoć bila dobro došla, i svaki izgled na nju. S toga je car 7. juna 1683. izdao diplomu, kojom Brankovića priznaje za barona i kojom mu je potvrdio nasledstvo u Hercegovini, Sremu i Jenopolju. Branković je smišljao plan koji je bio i naivan i prepreden u isti mah. Na Beč je delovao svojom tobožnjom porodičnom prošlošću i značajem među Srbima, da otud dobije priznanje ugleda i sredstva, a među Srbima je mislio delovati prikazujući se kao uticajan i priznat činilac na carskom dvoru. A kad tako izbije na površinu on će već znati šta i kako treba raditi.