 |
|||
 |
|||
 |
|||
 |
|
|
|
|||
|
|||
|
|||
|
|
|
|
Srbija je za to vreme bila bukvalno pregažena. Narod je ginuo, bio odvođen u roblje, stradao od epidemije. Samo jednog dana, 17. oktobra 1813., dovedeno je na pazar u Beogradu 1.800 žena i dece. Bosanski vezir govorio je s izvesnim zadovoljstvom francuskom konzulu, kako starešine opustošene Srbije "neće više naći naroda za dizanje na bunu". Ali taj bes nije trajao dugo. Brzo je stigla vest o Napoleonovom porazu kod Lajpciga, o ulozi Rusije u evropskoj politici i o tom da se sprema opšti kongres za mir. Turci su bili svesni svojih obaveza prema Rusiji u pogledu Srba i odmah su se trgli. Proglasili su amnestiju i čak počeli vraćati na vlast neke u zemlji preostale starešine. Među njima je bio najugledniji i najdarovitiji Miloš Obrenović. Njega Turci postaviše za obor-kneza rudničke nahije. Poštediše čak i Stanoja Glavaša i druge vođe koji su se bili predali. Turci su, međutim, pogrešili, kad su za beogradskog vezira postavili Sulejman Skopljak pašu, veoma hrabra i dobra vojnika, ali čoveka koji je bio kivan na Srbe, s kojima je od 1805. god. bio u stalnoj borbi. Porta ga je svakako s toga i uzela, ceneći njegovo iskustvo i hrabrost, ali nije uzela dovoljno u obzir njegovu osvetoljubivost i brutalnost. Čim je ostao sam, kao novi vezir, bez nadzora, on je vrlo brzo pokazao svoju opaku ćud.U Srbiji se krivica za katastrofu pripisivala, prirodno, najodgovornijem licu, Karađorđu, kao vrhovnom voždu. Nabrajane su i osmatrane sve greške i njegove i njegovih saradnika i svih lica na glavnim položajima. Ne manje ogorčenje vladalo je i među srbijanskim emigrantima, među kojima su se mnogi nalazili u teškim materialnim prilikama i očajni zbog briga o porodicama, koje su stradale pod Turcima. Kivni, ozlobljeni, poniženi i obeskućeni oni su nalazili sto stvari koje je trebalo osuditi ili koje bi ispale drukčije da su rađene kako treba. Najviše se udaralo na Karađorđa. Što se nije smelo reći u Srbiji kazivalo se ovde, u tuđini, dvaput oštrije. S toga se živo radilo na tom, da se on onemogući za budućnost. Verujući, da bi pomoću Rusije mogao doći ponovo na vlast, emigranti su rešili, u leto 1814, da pošlju protu Matiju ruskom caru sa ovim zadatcima: 1) da traži pomoć za Srbe, i 2) da objasni u Petrogradu kako je narod ogorčen na Vožda i kako bi bilo vrlo nezgodno ako bi se njemu namenila ma kakva nova uloga u Srbiji.To je nezadovoljstvo naročito iskorišćavao daroviti, vešti, i veoma prepredeni Miloš Obrenović, koji se spremao da postane novi vođ. Već u svojim pismima od avgusta 1814, on govori "u ime celoga naroda". On je od ranije bio na strani Karađorđevih protivnika i imao je težak sukob s Mladenom Milovanovićem, a sad mu je, prirodno, bilo u ličnom interesu da Voždov ugled podrije što više.Ali je taj ugled, i pored svega neuspeha, bio još veoma velik. Kad je početkom septembra 1814. god. na putu za Rusiju prošao kroz Srem Karađorđe je bio predmet opšte pažnje. U Srbiji je glas o njemu oživeo mnoge nade. U okolini Čačka ljudi vojvode Hadži Prodana Gligorijevića s verom u njega digoše ustanak, već sredinom septembra. Ustanak je krenuo bez ranijeg dogovora i priprema, u najnezgodnije vreme. S toga Miloš Obrenović, da ne bi došlo do težih zapleta, pristade odmah da taj ustanak uguši zajedno s Turcima. Hadži Prodan je, videći da ustanak nije našao željenog odziva, prebegao u Austriju, a Miloš je brzo umirio njegov kraj i okolinu Kragujevca, gde se, isto tako, bilo diglo više stotina ljudi. Tu mu se predao jedan od mlađih vođa ustanka, Toma Vučić Perišić.Tu bunu iskoristio je Sulejman-paša da u zemlji uvede strahovit teror. Bez potrebe je pobijeno mnogo ljudi, a drugi su kažnjeni na razne načine. Iz straha da doista ne dođe do novih borbi s Rusima, Austrijancima i ustanicima on je naređivao, da se po zimi, teškim kulukom, opravljaju zidovi i utvrđenja beogradskog grada. Kao ranije dahije tako je sad i Sulejman-paša verovao da će zemlju smiriti zastrašivanjem. Nabijanje na kolac postala je svakodnevna pojava. Iz tog vremena je divna slika herojskog mučenika đakona Avakuma. Tog lepog mladića naterivali su Turci da silom primi njihovu veru, ali on ne samo da to nije hteo, nego je, šta više, pevajući nosio svoj kolac. Očajna majka savetovala mu je u poslednji čas da popusti i da se spase, ali je on i to odbio. I sami Turci bili su zadivljeni tom jačinom volje i svesti i učinili su mu "milost". Nisu hteli da ga, po običaju živog nabiju na kolac, nego su mu pre toga zaboli nož u srce. Sem toga na narod su udareni silni nameti, da bi se izdržavala nagomilana vojska i isplatili troškovi utvrđivanja, a bilo je nasilja i drugih vrsta. U časovima nerazumnosti mislilo se, da će se srpsko pitanje rešiti najlakše na taj način, ako se unište Srbi. Za to vreme zasedao je kongres velikih sila u Beču, koje su imale da likvidiraju stanje u Evropi poremećeno Francuskom Revolucijom i Napoleonovim ratovanjima. U Beču se tad nalazio među drugima i car Aleksandar. Srbi emigranti poslali su kao svog pretstavnika u Beč protu Matiju. On se prvi put vratio otud brzo, da, po savetu prijateljskih krugova, utiče na smirivanje Hadži Prodanove bune. Za to, međutim, nije bilo više potrebe, pošto je ona bila ugušena pre njegova dolaska. Kad se potom, krajem 1814. god., vratio ponovo u Beč prota se prvo trudio, da zainteresuje pretstavnike velikih sila za srpski slučaj. Glavni oslonac imao je među Rusima. Austriski car kazao je lično proti, da će se zauzeti na Porti za Srbe. Rusija se obratila cirkularnom notom svima članovima Kongresa upozoravajući ih na turska nedela i pozivajući se na svoje moralno pravo, da se zauzme za ugroženo pravoslavlje. Rusija je nameravala, da dobije na osnovu toga od Kongresa mandat za zaštitu pravoslavnih hrišćana, ali je u tom pravcu naišla na opoziciju Engleske i Austrije. Javilo se ponovo suparništvo o uticaju na Balkanu. |
|
|
