Obradović je prvi kod nas dao svesniji izražaj našem nacionalizmu. On je prošao Banat, Srem, Slavoniju, Hrvatsku, Dalmaciju, Crnu Goru, a život je završio u Srbiji. Ušavši u stvari bliže, on je u narodnu zajednicu obuhvatao ne samo sve pravoslavne Srbe, nego i naše saplemenike drugih vera. Naročito je prvi, još u ono doba, naglašavao našu nacionalnu istovetnost sa muslimanima. Prelazio je uopšte preko verskih predrasuda, odudarajući i suviše od svoje ostale sredine i idući, kao istinski napredni duh, ispred svoga vremena u nas.

Dositej nije bio originalan pisac, niti je to nameravao. On je, po rečima Lukijana Mušickog, kupio mudrost tuđih naroda, da bi je ponudio svome; njemu je bilo do toga da kaže i razvije dobru stvar bez obzira odakle ona idejno potiče. On je gotovo čitavo vreme života proveo kao učitelj, kazujući svoje znanje i iskustvo drugima; sasvim svesno, on je ostao učitelj i u književnosti. Vedar, dobre volje, s uverenjem u mogućnost ljudskog moralnog vaspitanja i napretka. Njegovi spisi, pa i autobiografija, svi su moralnog karaktera; s toga je i negovao s ljubavlju oblik basne, koja je u XVIII veku bila u književnoj modi, dodajući basni i svoja "naravoučenija". Pred kraj života prešao je, s dobrim ukusom, na oblik moralnih engleskih eseja. Njegovi spisi vršili su osetan uticaj u srpskom društvu i čitali su se i preštampavali kroz ceo XIX vek. U XVIII veku on je najizrazitiji tip srpskog intelektualca, koji je prošao ceo sistem tadašnjeg vaspitanja: od naše uboge manastirske škole do nemačkih univerziteta, čovek koji je prvi savremene ideje evropske civilizacije unosio u našu još sirovu sredinu.

Novih ideja nalazimo s njim i bez njega i u tadašnjoj srpskoj lirici, ljubavnoj i satiričnoj, koja se naročito negovala u naprednom građanskom staležu. Nju su stvarali ljudi nezavisno od crkvenskih školskih tradicija, po uzoru na strana književna dela, i ponekad ne bez ukusa. Ispevana je, prirodno, na narodnom jeziku. U njoj se nalazi ne samo nemačkog, nego i nesumnjivog francuskog uticaja, sa njihovom galanterijom i ironijom galskog tipa. "Pašhalija" Jovana Avakumovića, obrazovanog srpskog pesnika XVIII veka, ispevana 1775. god., ima ne samo za ono doba lep oblik, vešt stih, dosta duha, nego i jedan sasvim slobodouman pogled na stvari. Ne bi čovek skoro mogao verovati, da ovakvi stihovi potiču iz tog vremena iz naše sredine:

Danju noću Savka na nebo uzdiše,
Kako zvono čuje, taki metaniše,
I kad spava samo o molitvi sniva
Zamazala sveca što često celiva,
Pak će opet, veruj, ovog leta biti
Da će se i ona dati namoliti.

Jakov Ignjatović saopštava za Avakumovića u svom Vasi Rešpektu, da je "znao na flauti i hegedama svirati, da mu se i u Italiji čudiše".

Jedan naš naučnik nalazi, da je ovaj preobražaj u srpskom društvu, odnosno nova orientacija, kako on veli, rezultat Felbigerove i Kolarove prosvetne reforme, odnosno školske i prosvetne aktivnosti poslednje periode terezijanskog doba. Napuštanje ruskog i bogoslovskog uticaja i stvaranje ovog novog došlo je, misli prof. dr M. Kostić, ne spontano, nego prisilno, otežavanjem i zabranom veza sa Rusima i naturanjem novih nastavnih programa. Ali tu ima, po našem mišljenju, samo jedan deo tačnog. Austrijanci su, doista, zabranama i pritiskom otežavali veze sa Rusijom i jačanje ruskog duhovnog uticaja, ali novi duh nije rezultat samo njihovih školskih nastojanja. Preobražaj u srpskom društvu pripremao se postepeno, ali osetno, njihovim privrednim, kulturnim i drugim vezama sa Zapadom. Nije bečka vlada naturila svoje ideje zapadu, nego ih je i sama primila otud i iz Nemačke. Tako je išlo i duhovno formiranje cara Josifa. Srpski vidici su se širili i nisu se mogli više zadovoljavati prežvakavanjem samih bogoslovskih tema. Avakumovićevi stihovi govore jasno o novom duhu kojim se gledalo na stvari i koji, očevidno, nije bio osamljen. Same vladike izjavljivale su, da ih više ne može zadovoljiti interes samog katihizisa. Dositej i njegovo delo, ono što je glavno u našem XVIII veku, nije rezultat austriske školske sisteme, nego novog probuđenog duha. Onako isto, kako su od zemunskih cincarskih trgovaca postajali bečki bankari; i kako su se od naših starih zografa razvijali novi moleri; i kako su od hercegovačkih čobana postajali opštinski stručnjaci u Trstu; tako se dizao i ceo naš ostali duhovni život. Ceo naš XVIII vek prošao je u vidnom i stalnom naporu srpske sredine da se digne i izjednači sa svojom okolinom, da se "evropeizira", i da može da izdrži duhovnu i privrednu utakmicu. Zatim, treba imati na umu, da je kulturnih središta za razvoj srpskog duhovnog života bilo i van nemačke sfere. Takvo jedno veoma važno središte bio je Trst, glavna izvozna luka Austrije i jedno od najaktivnijih trgovačkih mesta u Jadranskom Moru. Trst je bio duhovno talijanski grad, iako sa mnogo slovenskog stanovništva, i stalno u vezama sa Italijom. U njemu su Srbi trgovci bili moćni i ugledni i srdačni pomagači književnog i kulturnog napretka. Tu su živeli i radili i bili pomagani mnogi srpski javni radnici sa Dositejem na čelu; tu su Srbi bili toliko jaki, da su 1782. god. Grcima konačno preoteli crkvu Sv. Spiridona; odatle su darežljivi trgovci pomagali crkve i škole u svojim zavičajima, ponajviše po Bosni i Hercegovini. Trst je celo vreme bio otvorena kapija za uticaj zapadnih ideja i izvesnih duhovnih strujanja, koja nisu nosila samo nemačku marku.