Odmah potom krenula je turska vojska preko Srbije na Mađarsku. Despot se u poslednji čas ponovo trgao. Nalazio je, da Turci nisu bili iskreni i da su hteli da ga prevare. On s toga spremi Smederevo za odbranu, a sam ode u Mađarsku, da nastavi počete pregovore o zajedničkoj borbi. Sultan je došao s vojskom na Dunav i opseo i Smederevo i Beograd. Nameru njegovu da Smederevo uzme brzo, na juriš, osujetila je hrabra gradska posada, koja se junački oduprla. Napad na Beograd izvršen je u sadejstvu s flotom, koja je brojala na 200 lađa. Ali i tu Turci naiđoše na snažan otpor. Posadi stiže u pomoć jedna na brzu ruku prikupljena vojska dobrovoljaca, koju je oduševljavao Kapistran. Iako nije bila od velike vojničke koristi, ta dobrovoljačka vojska, sastavljena od ljudi s raznih strana, značila je, ipak, izvestan prirast snage, jer je dizala duh. Hunjadi je najpre razbio tursku nevešto vođenu rečnu flotilu, a onda je s novom vojskom ušao u Beograd. Turci se nisu nadali dugoj opsadi. Verovali su da se napad može izvršiti brzo. Kad su videli da se ratovanje oteže i da su u vojsci zbog beogradskih baruština nastale boleštine naredi sultan da se i tu pokuša sa jurišem. Borba je bila vrlo krvava. Turci su već bili prodrli u beogradsku varoš. Ali Hunjadijevi junaci izvršiše nekoliko protivnapada i odbaciše Turke. Odlično se pokazalo i srpsko odelenje, za koje se kazuje da je imalo izvrsne strelce. Turcima nije ništa pomoglo što je i sultan sam ušao u borbu. Njihovi izvori pripisuju neuspeh neslozi rumeliskih begova i tome, što su neki vojnici otišli u pljačku. Posle neuspelog juriša, koji je odneo mnoge žrtve, ranjeni sultan naredi povlačenje (23. jula 1456.).

Ali hrišćani nisu mogli uživati u pobedi. Kuga, koja se beše pojavila među Turcima, zahvati i branioce. Bolest se proširi preko cele Srbije sve do Dubrovnika. Od te zaraze umreše i Janko Hunjadi (11. avgusta) i Ivan Kapistran (23. oktobra). Ovaj pomor u hrišćanskoj vojsci bio je i glavni razlog, što ona nije mogla da iskoristi ovu nesumnjivu pobedu.

Hunjadijeva smrt izazva nove meteže. Njegov sin Ladislav preuze zapovedništvo nad beogradskom tvrđavom i poče odmah da pokazuje svoje nezadovoljstvo s izvesnim licima iz kraljeve okolice. Naročito je bio kivan na Celjske, i to s toga, što je grof Ulrih Celjski, kao ujak mladog kralja, pretstavljao smetnju da on dobije onu vodeću ulogu u ugarskoj kraljevini, koju je imao njegov otac. Kada je u zimu 1456. mađarski kralj zajedno sa Ulrihom došao u Beograd Ladislav nije hteo pustiti u grad i kraljevu vojsku, koja ga beše dopratila. U svađi oko toga Hunjadijevi ljudi ubiše 9. novembra poslednjeg grofa Celjskog, despotova zeta. I ti sukobi omeli su, pored kuge, veći zamah hrišćanske vojske posle pobede pod Beogradom.

Zamoren, uvređen, potišten, i bez vere da može nešto više dobiti, stari despot pokuša ponovo da se izmiri sa sultanom. Njegov čelnik, Đura Golemović, išao je dva puta u Jedrene, da pregovara o miru. Sultan je bio sklon; postao je, uopšte, mekši posle neuspeha pod Beogradom. Ali pre nego što je mogao dobiti konačni odgovor despot je umro na Badnji dan 1456., iskreno oplakan. Očuvana je jedna veoma topla monaška tužbalica nad njegovim mrtvim telom, jedan od vrlo lepih proizvoda naše stare književnosti, koju je i despot Đurađ, kao i despot Stevan, s ljubavlju pomagao. Despot je sahranjen u crkvi Krive Reke kod Despotovice. Tri nedelje posle Đurađeve smrti sklopljen je mir između Turaka i despotova naslednika Lazara. Ovaj je, iako najmlađi, uzeo vlast, jer su mu oba starija brata bila oslepljena. Mada slepi, oni, međutim, nisu bili bez vladarskih pretenzija, samo, u ovaj čas, oni ili nisu hteli praviti Lazaru nikakvih teškoća, ili im je to unapred bilo onemogućeno. Srbija je novim ugovorom priznala vrhovnu vlast Turske i obavezala se plaćati po 40.000 dukata godišnjeg danka.

Od turske sile plašila se i Bosna. Herceg Stepan se u jesen 1453. i u proleće 1454. god. obratio svom starom prijatelju, kralju Alfonzu V Aragonskom nudeći mu se. Njegov sin Vladislav išao je aprila meseca u Loreto, da pospeši pregovore. Alfonz je Hercegu 1. juna 1454., u ime svoje i svoga sina, potvrdio sve posede, obećao mu zaštitu i pomoć i primio ga za svog vazala, iako je znao da Stepan ostaje i dalje u obavezi prema Turcima. Dubrovčani su o Hercegu, i posle izmirenja, širili najgore glasove i poručivali su svakome, da mu ne veruju pošto je potpuno turski čovek. Stvarno, međutim, Herceg se držao Turaka samo zato što ih se bojao i što nije video značajnijih uspeha od hrišćanske akcije, a on sam već se osetno kolebao, da li treba da nastavlja staru politiku.

Kralj Tomaš se u prvo vreme bavio više zapadnim pitanjima na svojoj granici, nego istočnim. God. 1453. beše umro ban Petar Talovac i njegova baština postade meta mnogih prohteva. Njegovi maloletni naslednici, s majkom zajedno, bili su svesni da se ne mogu održati prema grabljivim susedima, koje njihov otac ne beše mnogo dobrom zadužio. Kao takmaci za njihove posede javiše se Mlečani, kralj Tomaš, Herceg i grof Ulrih Celjski. Kralj Tomaš se naročito bojao Ulriha, ne želeći da on, koji je već držao velike oblasti u Sloveniji i Slavoniji, dođe kao njegov sused i na hrvatsko-dalmatinsku granicu. On se Ulriha plašio i radi te njegove snage, a i s toga što je bio zet despotov, pa bi on, tako, dobio sporazumne protivnike i na istoku i na zapadu. Jedini saveznik za odbranu mogli su mu biti Mlečani, koji su i sami imali razloga zazirati od tako moćnog suseda. S toga im se i obratio, nudeći im ili da sami uzmu grad Knin ili da nagovore Petrove naslednike da ga ustupe njemu. Mlečani su učtivo odbili prvu kombinaciju ne hoteći da imaju objašnjavanja s Mađarima, ali su obećavali Tomašu da će raditi za nj.

Ne manje energičan u tom pitanju bio je i herceg Stepan. Stari ljubavnik upeo je svu veštinu, da pridobije banovu udovicu Hedvigu, da se uda za njega, koji je u to vreme bio udovac. Kralj Tomaš je protiv toga radio, da Hedviga pođe za njegova sina Stevana. Obavešten o tom, Herceg je zapretio da će upasti s vojskom u Hrvatsku i iznuditi odluku oružjem. U isto vreme požurio se, da ženidbama svojih sinova dobije nove prijatelje i pojača svoje veze. God. 1455. on se sam oženio Varvarom, ćerkom vojvode de Raugo, a iste godine oženio se i njegov sin Vlatko iz porodice Celjskih, koja je, izgleda, posredovala i u Hercegovoj ženidbi. Iz istih političkih motiva Herceg je zaprosio i za sina Vladislava Anu, sinovicu despotice Jerine, i proslavio i tu svadbu u jesen 1455. Taj brak, po njegovom uverenju, mogao je doprineti da i despot, u pitanju nasledstva Talovaca, bude na njegovoj strani.