Istorija

Istorija Srpskog naroda

Napisao: Vladimir Ćorović
(1885-1941)

Poslednji Obrenović

U Beču se dobro znalo, da politika Namesništva mora biti drukčija nego politika kralja Milana. I to ne samo s toga što je u Namesništvu glavnu reč imao Jovan Ristić i što su novu vladu obrazovali rusofilski radikali, pod pretsedništvom Save Grujića, nego i s toga što je kralj Milan kompromitovao dotadašnji pravac spoljašnje politike.

Ristić je, istina, vezan Tajnom Konvencijom, ali se u Beču znalo, da on ne samo neće ići dalje od onog što ona određuje, nego će gledati da i u tome održi što više slobode. Insistirati da on i vlada postupaju više po austriskim željama nije se činilo oportuno; austriski uticaj, verovalo se u Beču, možda će se moći ojačati kad ljudi steknu uverenje, da se oni ne misle mešati u unutrašnja pitanja Srbije i na taj način dadu dokaza, da poštuju njenu nezavisnost. Izvesne nervoze bilo je ipak. Pisanje srpske javnosti, koja je, posle novog ustava i davanja štampi pune slobode, uzela otvoren nacionalistički stav, naročito u pitanjima Bosne i Hercegovine, izazivalo je česte proteste.

U austro-ugarskim krugovima na Srbiju se u ovo vreme nije gledalo kao na neku ozbiljnu opasnost. Njima se činilo da su slobode novoga ustava suviše rano date jednoj još sirovoj i strasnoj sredini i da ih ona zloupotrebljava na svoju kob. U Beču se činilo da zbog velike zaoštrenosti i u partiskim borbama, koja je pretila da se skoro izmetne u građanski rat, Srbija ne samo nije sposobna da preduzme neku veću akciju, nego da se skoro sama nalazi pred slomom. Njena finansiska situacija bila je vrlo teška, s neuravnoteženim budžetom, s mnogo dugova i dugoročnih i letećih i sa ogromnim poreskim zaostacima. Zbog partiskih gloženja nijedna stranka poslednjih godina nije se usuđivala da energično pregne za prikupljanje poreza na selu bojeći se da ne izgubi popularnost i glasače. Vojska je bila rđavo snabdevana i zbog loših finansija vojnici su često, u velikom broju, slati kućama, na otsustvo, da bi se uštedelo na njihovoj ishrani. Radikali ranije nisu bili za stajaću vojsku kao za naproduktivnu ustanovu i kao oruđe vlastodržaca, ali kad su došli na vlast oni su osetili najbolje da je, u ono doba imperialističkih prohteva, svaka država samu sebe osudila da bude prost pion na šahovskoj tabli drugih u koliko se bude lišila razvijanja svoje vojne snage. Kad su došli na vlast oni su se trudili da poprave ono što je bilo propušteno. Ali za naoružanje trebalo je novaca, kojih Srbija nije mogla lako da nađe. Sa kreditima na strani išlo je vrlo teško. U jedno-dve prilike iz Beča nisu pretili Beogradu ničim drugim nego porukama, da će o finansiskoj situaciji zemlje objaviti punu istinu. Da oteščaju tu i inače tešku situaciju Srbije, u Beču su mislili da nije potrebno protiv nje poduzimati neke naročite oštre mere, koje bi mogle izazvati veću pažnju Evrope, nego da je dovoljno samo, s vremena na vreme, u znak nezadovoljstva, zatvoriti granicu za izvoz svinja i tim pogoditi najosetljiviju i najbotiju partiju srpske privrede i izvozne sirovine.

Rusija je postepeno uviđala da njena politika prema Srbiji nije bila besprekorna. Razvoj prilika u Bugarskoj sasvim je razočarao Rusiju. Batenberga je podržavala Engleska a Koburga Austrija, obe protivnice Rusije u istočnoj politici i obe baš one sile, koje su naterale Rusiju da ide na Berlinski Kongres. Oslobađajući Bugare Rusi su verovali da će u njima imati ako ne skoro podanički elemenat, a ono ljude koji će joj se, bar u dva-tri prva naraštaja, smatrati kao obavezni blagodarnošću. Bugari su, međutim, vodili svoju politiku i punih deset godina posle oslobođenja dopustili su da zemljom stvarno zavlada jedan čovek Stevan Stambulov, sa strankom, koja je Ruse skoro oglašavala kao neprijatelje. Car Aleksandar III bio je s toga toliko besan na njih, da se, kako pričaju, bez malo nije smelo spomenuti bugarsko ime pred njim. Kad je otišao kralj Milan iz Srbije i kad su Ristić, kao prvi namesnik, i Pašić, kao pretsednik vlade, počeli približavanje Rusiji, u Petrogradu se osetila potreba da se Srbima iziđe u susret. U leto 1891. mladi srpski kralj Aleksandar otišao je da učini prvu posetu petrogradskom dvoru. Bio je dočekan s puno pažnje. Ž. Živanović u svojoj Političkoj istoriji Srbije kazuje, da mu je sam Ristić ispričao, kako mu je car Aleksandar tom prilikom rekao, da Rusija neće dozvoliti aneksiju Bosne i Hercegovine i da to već znaju u Beču. Njemu i Pašiću bilo je obećano još i to, da će Rusija pomagati srpsku aktivnost u Maćedoniji. Drugim rečima, Rusija je prihvatila srpsku stvar. Kad je Austrija mogla da se, skoro demonstrativno, umeša u rešavanje bugarskog pitanja, mogla je i Rusija da to isto učini u Srbiji. Čak sa izvesnom revnošću. Jer krajem osamdesetih godina činilo se, da je njen uticaj na Balkanu bio skoro potupuno potisnut. U Rumuniji, zbog oduzimanja Besarabije, celo javno mišljenje bilo je protiv ruske vlade i kralj Karol nije tada mnogo riskirao, kad je ušao u intimne veze sa Nemačkom i Austro-Ugarskom. Dolazak Koburga na bugarski presto i Stambulovljeva vlada značili su i gubitak Bugarske. S toga je car Aleksandar, na neobično demonstrativan način oglasio jednog dana samo crnogorskog kneza Nikolu kao "jedinog iskrenog prijatelja". I s toga je sad njegova vlada bila tako spremna, da pomogne novi režim u Srbiji.

Približavanje Srba Rusiji nije bilo rđavo primljeno samo u Beču nego i u Sofiji. Stambulov je, kao i kralj Milan, istinski i sa dubokim uverenjem mrzeo Ruse. Orientisanje Srba prema njima značilo je za nj ne samo nepovoljnu političku kombinaciju nego i neposrednu opasnost. Ruski uticaj među maćedonskim hrišćanima mogao je biti opasniji od austriskog u korist Srbije i mogao se brže osetiti na delu. Stambulov je u svojoj maćedonskoj politici bio uzeo sasvim nov metod. Mesto borbe s Turcima on je hteo da se, kao iskren njihov prijatelj, koristi svima mirnim načinima, da u Maćedoniji što dublje uhvati korena ne izlažući ljude progonima.

Srbi su, međutim, tražili iskren sporazum s njima. U Jiričekovom Bugarskom dnevniku zabeleženo je, da je već Jovan Ristić, u jesen 1880., razgovarao s Bugarima o sporazumu na osnovu podele kulturnih sfera. Radikali su od početka uneli u svoj program sporazumni rad sa ostalim balkanskim hrišćanima, i od svih naroda najviše su polagali na veze s Bugarima i iz političkih i geografskih i strateških razloga. Pašić je smatran kao najiskreniji bugarofil, i on je to u početku svoje političke kariere doista i bio. Bežeći od kralja Milana on se sklonio kod njih, gde je imao i srodničkih i prijateljskih veza, i došao je u dodir sa mnogo tamošnjih političkih ljudi. Prvi politički potez koji je on učinio bio je taj, da lično u Sofiji ponudi kakvu bilo vrstu saradnje između Srbije i Bugarske. Stambulov tu saradnju ne samo da je odbio, nego je čak srpsku ponudu stavio do znanja i Turcima, protiv kojih se imala prvenstveno ostvariti, i Austrijancima. On je nalazio da ne može sa Srbima raditi a da ne ošteti bugarske interese. Saradnja sa Srbima samo bi mu kvarila poverenje kod Porte, za koje je verovao da ga uživa, a zadavala bi mu teškoće i na samom terenu. Sem toga, on je posle tvrdo verovao da je Rusija svoju uporišnu tačku protiv nove bugarske vlade stvorila u Srbiji i da otud i moralnom i materialnom propagandom, pa čak i terorističkim pretnjama, podriva njen položaj.

Kad se nije mogao postići sporazum s Bugarima, potražio se sporazum sa Grcima. Sa svojom težnjom da imaju izlaz na tri mora Bugari su pre ili posle morali doći u sukob sa ostalim balkansim narodima. Nas su ugrožavali u Maćedoniji, a Grke i u Maćedoniji i u Trakiji. Pa, ipak, iako su to osećali, Grci su bili vrlo teški za pregovaranje. Njihove nacionalne pretenzije prelazile su granice njihovog etničkog područja, i to u velikoj meri. Naročito su bili teško pristupačni razlogu grčki krugovi oko carigradske patriaršije. Njihova sebičnost, i gramžljivost, i neuviđavnost već su krajem šezdesetih godina izazvali rascep u crkvi. To ih nije opametilo. Zna se, na primer, da je u Skoplju i Velesu grčki elemenat prema slovenskom bio u nesrazmernoj manjini, pa, ipak, patriaršija dugo nije pristajala da u tim eparhijama postavi slovenske vladike. Kad su Bugari, zahvaljujući Stamulovljevoj politici, dobili svoje dve prve posebne vladike i kad su za svoj Egzarhat na razne načine pridobili velik broj Slovena, i onda su se Grci ustručavali da Srbima učine željene ustupke, premda oni sami od zadržavanja visokih crkvenih mesta nisu imali apsolutno nikakve nacionalne koristi. Patriaršija nije radila uvek samostalno, nego je svoju crkvenu politiku podvrgavala kad manje kad više direktivama grčke nacionalne politike iz Atine. A u Atini se namerno preporučivalo zatezanje u Carigradu, da bi se Srbi učinili što popustljivijim. Tamo se znalo da se pri eventualnoj podeli interesnih sfera ni u kom slučaju ne mogu tražiti ni Skoplje ni Veles, ali se htelo da se bar sigurno dobije Bitolj i po mogućnosti Prilep i Strumica i za to su onda vršili neku vrstu ucene. Srbi u svojim pregovorima nisu hteli da otstupe Bitolj i s toga je sporazum 1892. god. ostao i na toj strani samo plan i želja.