Da bi turski napad mogli dočekati što spremniji i na što boljim položajima Srbi su od početka 1806., pored svih molbi i pretstavki, počeli i sa vojničkim radnjama. Oni su uzeli Porez i osvojili Negotin na istoku; poseli su Paraćin, Ražanj, Aleksinac, Kruševac, a njihove čete prodrle su do Studenice na jednoj i u Toplicu na drugoj strani. U novoosvojenom Pomoravlju austriski kapetan Vuča Žikić, rodom iz Mavrova, koji se istakao već za Kočine Krajine, prešavši u Srbiju, podigao je čitav niz poljskih utvrđenja između Ražnja i Aleksinca, koja su dobila ime Deligrad.

Najteži položaj imala je 1806. god. Mačva. Turci su već krajem 1805. god. bili iskupili oko Drine preko 20.000 vojnika. Od početka 1806. god. učestali su turski napadi. Robljena su i paljena mnoga sela. Tako je pred Đurđev-dan upao Kulin kapetan u jadarsko selo Dobrić, pa je u njemu pobio 74 čoveka, a odveo na 300 glava roblja, većinom ženskog. S velikim naporom svojim i svojih ljudi otkupio je i oslobodio to roblje Ivo Knežević, knez bosanske Semberije. Od straha dosta ljudi beše klonulo duhom i priznalo rajaluk. Pojedini junački podvizi, kao Stojana Čupića i njegovih drugova u borbi na Salašu, nisu mogli mnogo izmeniti opšti položaj. Karađorđevi pozivi vladici Petru I, da se pridruži srbijanskom pokretu, ostali su uzaludni; pod ruskim pritiskom, a i iz lokalnih svojih interesa, vladika je u ovo vreme svu pažnju obratio Francuzima i njihovom posedanju Dalmacije i Boke. Snabdevanje Srba oružjem i municijom išlo je vrlo teško, jer se Austrija ustručavala da im to dotura makar posredno i krišom, da se ne bi zamerila Turcima. Jer ovi su joj i službeno prebacivali, da šalje Srbima ne samo džebanu i oružje, nego i topove, i oficire, pa čak i redovnu vojsku. Razumljivo je s toga, što se, i pored svih uspeha, među Srbima pomišljalo ponovo na to, da se traži pomirljiv izlaz. Po dogovoru sa starešinama uputio je Karađorđe 1. jula Petra Ička da na Porti pokuša sklopiti sporazum. Srbi su pristajali, da plaćaju danak otsekom, da prime carskog muhasila, a da se janjičari i zlikovci isteraju iz zemlje. Srbi bi branili zemlju i vršili u njoj, po sultanovim naredbama sve javne poslove. Srbi su se vratili na svoj minimalni program zaplašeni turskom silom koja se spremala na njih, a videći da ne samo Austrija nego ni Rusija neće da učine za njih ništa stvarnije i ništa vojnički neposrednije.

Ali pre nego što je Ičko stigao u Carigrad i počeo pregovore turska vojska je prešla u napadaj. I to sa tri strane: od Vidina, Niša i sa Drine. Vidinsku vojsku suzbio je kod Poreča 24. juna Milenko Stojković. Na zapadnom frontu preuzeo je zapovedništvo sam Karađorđe. Na Mišaru, 1. avgusta, sa silnim zamahom, srpska vojska satrla je ordiju Kulin kapetana i odnela najslavniju i najveću pobedu Prvog Ustanka. Niška vojska razbila se o deligradske položaje, koje je vešto branio Petar Dobrnjac i kome je, posle uspeha kod Mišara, došao u pomoć Karađorđe. Posle trećeg uzaludnog juriša od 27. avgusta Turci su sami ponudili primirje, koje je sklopljeno 2. septembra. Sam Halil aga Gušanac pisao je posle toga Karađorđu: "Tvoje su pobede zaista neobične i divne, i to je zaista jedini primer da je raja pobedila vojske mojega sultana i gospodara".

U Carigradu, stojeći pred novim spoljašnjim zapletima, boreći se sa dosta finansiskih i unutrašnjih teškoća, behu skloni na pregovore. Na novu vojnu ekspediciju, posle neuspeha ove prve, nije se moglo odlučiti brzo ni lako. Ičko je s toga u prestonici postigao pozitivne rezultate. Već oko 10. septembra stigao je u Srbiju sa obaveštenjima da je Porta načelno primila srpske zahteve. Za njim je, sa svečanom pratnjom, stigao 25. septembra u Smederevo i muhasil Hasan-aga. Ali, on nije doneo sobom obećani carski ferman, jer je bio poslan, tobože, za rumeliskim begler-begom. Muhasil je usmeno izložio, da Srbi imaju plaćati danak njemu, da u gradovima ostanu turske posade, a ostale poslove u zemlji da vode Srbi sami. Gušanac je sa krdžalijama imao napustiti Beograd, a janjičari i drugi Turci mogli su ostati jedino ako budu živeli od neke svoje privredne zarade. Kad muhasil nije došao s obećanim fermanom Srbi počeše da sumnjaju da je po sredi neka vešta podvala. Ni Karađorđe mu nije verovao, iako je, čini se, Porta pristajala da ga prizna kao baš-kneza u Srbiji. Muhasilove usmene poruke nije hteo da primi ni Gušanac, pa se stvar zaplela bila još više. Srbi ipak nisu prekinuli pregovore, nego su uputili ponovo u Carigrad jednu deputaciju, i opet s Petrom Ičkom, da izvede stvar na čisto. A dotle nisu hteli da odlože oružja, nego pregoše svom snagom da uzmu Beograd i da Gušanca silom uklone odatle. Bosanski vezir, po naredbi Porte, poručio je sam Gušancu da iziđe iz grada, a ustanicima je poručio sultanovu želju da se umire i prime ono što je ugovoreno i da naročito silom ne udaraju na Beograd. Ali Srbi nisu to poslušali. Hteli su da to pitanje preseku kratkim putem, a da ujedno pokažu i svoju vrednost.

Kruna svih njihovih vojničkih uspeha bilo je osvajanje Beograda. Austriska vojska smatrala je kao velike uspehe, kad je pod princem Evgenijem i Laudonom, mogla u dva maha, u XVIII veku, da osvoji taj grad, koji je važio kao jedna od najvećih turskih tvrđava. Gotovo goloruka raja, sa vrlo malo oružja i skoro bez imalo artiljerije, uspela je da, pod Voždovim zapovedništvom, jurišem osvoji, 30. novembra, najpre varoš, a potom, 27. decembra, i samu tvrđavu. I ovom prilikom Karađorđe se trudio da održi gvozdenu disciplinu. Nekoliko nasilnika, koji su bili uhvaćeni na delu, on je dao pobiti i raščerečene obesiti.

Krajem 1806. godine srpski položaj je postao i diplomatski dosta povoljan. Turska je, po francuskom nagovoru, bez pitanja i pristanka Rusije, našto je bila ugovorima obvezana, zbacila kneževe Vlaške i Moldavske. Ruska je vojska na to ušla u obe kneževine, a Porta je 12. decembra objavila prekid diplomatskih veza i rat. Zbog toga sukoba Srbima je obraćena pažnja sa obe strane: od Rusa da ih pridobiju na svoju stranu kao saveznike, a od Turaka da ih izbegnu kao protivnike.

Do toga časa Srbija je bila jedna obična pobunjena turska pokrajina, kojoj su prijatelji davali lepe savete i sažaljive priloge, a na koju su u Carigradu gledali s izvesnim nipodaštavanjem. Od 1806. god. i osvajanja Beograda srpsko pitanje je dobilo novi značaj. Srbi su odjednom postali politički činilac s kojim ozbiljno računaju u svom sukobu i Rusija i Turska, i na čije se akcije obraćala pažnja, ponekad izuzetna, ne samo u Beču, nego i u Parizu. Od balkanskih naroda do početka XIX veka u Evropi se najviše znalo i računalo s Grcima; od 1804. god. mesto njih na prvi plan stupaju Srbi. Oni su prvi digli zastavu ustanka i posle mnogo vekova stavili na dnevni red ne samo oslobođenje balkanskih hrišćana, nego i stvaranje novih hrišćanskih država u tom delu Evrope.