Istorija Istorija Srpskog naroda Napisao: Vladimir Ćorović Sarajevski atentat
|
U borbi naši mladi ljudi išli su potpuno za primerima ljudi Italije u njenoj borbi za narodno oslobođenje i ujedinjenje, o kojima su čitali i slušali. Macini i njegova "Mlada Italija" postaju ideal naše omladine. Njegovi spisi prevode se, čitaju i objašnjavaju i javno i na privatnim skupovima. "Naša najomiljenija literatura bili su ruski revolucionarni pisci i apostoli talijanskog risorđimenta", piše jedan omladinac toga vremena. I u Italiji su pripremani razni atentati, stvarala se tajna društva, organizovali se zaverenici. Atentatoru na Franca Josifa, Oberdanku, koji je 1882. god. kažnjen smrću, podignut je 1912. spomenik u Veneciji i pravljen mu je čitav kult. Po njemu su nazvane ulice i spevana mu je čak i himna. Kad je Mario Sterle objavio jedan spis veličajući Oberdanka, pa ga sud u Beču aprila 1913. osudio na pet godina, priređene su po svoj Italiji bučne demonstracije protiv Austrije. U Rimu je zbog toga morao biti zatvoren univerzitet, a u parlamentu je jedan poslanik uvredio samog austriskog cara. Tim talijanskim primerima pridružili su se i ruski. Svi mladi đaci u Bosni čitali su tada ruske revolucionarne pisce i oduševljavali se njihovim požrtvovanjem. Jedan od njih je pisao, da im je Rahmetov iz romana Černiševskog Šta da se radi? "postao primer za ugled". List Zvono pokrenut u Sarajevu 1913. uzeo je svoje ime po Hercenovu Kolokolu; Gaćinovićev "Krik očajnika" isto tako. U Stepnjakovoj knjizi Podzemna Rusija "veliča se individualistička akcija, mučeništvo, karakter, i prolazi cela galerija primera za ugled. U pripovetkama Gorkoga i Andrejeva to isto... Tamo su i motivi o sejanju "crvenih zrna slobode", i o apostolima osobođenja čovečanstva. U Lozani je Gaćinović došao u vezu s poznatim ruskim revolucionarom Lavom Trockim i pisao mu je: "Mi poznajemo istoriju vaših ideja i volemo je, u mnogom je na novo izvodimo nad sobom. Černiševskog, Hercena, Lavrova i Bakunina mi ubrajamo među naše najbliže učitelje". "Stojeći pod neposrednim uticajem ruske socialno-revolucionarne literature", piše tadašnji omladinac, B. Jevtić, "prirodno je da je orijentacija "Mlade Bosne" išla, sledeći cilj narodnog oslobođenja, kolosekom ruske revolucionarne misli, više nego putem koji su davali primeri iz talijanske i nemačke istorije oslobođenja... "Mlada Bosna" je dolazila posle Marksa i Engelsa, posle ruske revolucije iz 1906; neki njeni članovi su prošli školu Masarikovog socijalizma, mnogi su videli krvave radničke nemire u Sarajevu, 1906." Najposle, atmosferu za preka razračunavanja putem atentata stvarali su i drugi krugovi. U mađarskom parlamentu, 1912., izvršio je atentat na grofa Tisu čak narodni poslanik Julije Kovač, a 11. februara 1913. izveli su svoj atentat s bombom rumunski nacionalisti u Debrecinu. Nekoliko meseci potom, pokušao je Stevan Dojčić u Zagrebu atentat na komesara Skerleca, a u maju 1914. pokušao je da ubije tog istog gospodina Jakov Šefer u zagrebačkom pozorištu. Od tada se među mladim ljudima govorilo na sve strane, skoro javno. Verovalo se, da će oni biti ne samo opomena, nego i poticaj za neposrednu promenu kursa. Atentati treba da ožive duh borbenosti u samom narodu, a da budu strah vlastodršcu. U diskusijama i uzajamnim podjarivanjima stvar se razbuktavala dalje. Tražilo se, da se pogode glavne ličnosti režima, banovi, namesnici, ministri. U takvom raspoloženju pala je u martu vest, da u Bosnu dolazi Franc Ferdinand, naslednik prestola i vrhovni šef vojske. Franc Ferdinand nije imao dobar glas. Bio je klerikalno nastrojen i vrlo uzak; lično je bio nepoverljiv i veoma naprasit. Važio je, naročito u vojnim i klerikalnim krugovima kao budući stvaralac Velike Austrije, koja će ukrotiti Mađare i "utući rogove" Srbima. Za nj se tvrdilo, da sprema reorganizaciju Carevine na trialističkoj bazi. Pored Austrije i Ugarske treća jedinica imala bi biti jugoslovenska oblast, sa slovenačkim zemljama, Hrvatskom, Slavonijom, Dalmacijom, Bosnom i Hercegovinom. Danas se zna, da su to kod njega bile samo trenutne kombinacije, koje se ne bi dale ostvariti bez teškog građanskog rata. Jer protiv njih su bili ne samo Mađari nego i austriski Nemci, koji su grčevito čuvali prevlast u austriskim zemljama. Za Franca Ferdinanda se, dalje, znalo da nije mario Srbe i da se u poslednje vreme, u ovim raznim krizama, pokazivao kao njihov neprijatelj. Vojnička stranka pozivala se na nj i nalazila je u njemu jak oslonac. To je bilo dovoljno, da mladi ljudi izaberu kao svoju metu baš njega. U njemu su hteli pogoditi ceo režim Austrije. U toliko pre, što je prestolonaslednik dolazio baš u Bosnu, da tu, na bosanskom području, rukovodi manevrima, koji su imali nesumnjiv antisrpski karakter. Odluka je posle pojačana još više, kad se čulo za rešenje, da se on kroz Sarajevo proveze triumfalno i demonstrativno licem na Vidov-dan. Odluku da izvrše atentat na Franca Ferdinanda donelo je nekoliko omladinaca iz Bosne i Hercegovine, koji su se, kao đaci i radnici, nalazili u Beogradu. Njihova odluka bila je, po opštem uveravanju iz njihovih krugova, spontana. Samo su za oružje ušli u vezu sa dva-tri lica iz Crne Gore. Danas se zna, da ni u samom vođstvu Crne Ruke nije bilo sve poznato šta se sprema i da su Apis i Voja Tankosić radili na svoju ruku. Odgovornoj vladi, s kojom su bili u neprijateljstvu, nisu dali apsolutno nikakvo obaveštenje; čak su, pomažući mladim ljudima da se prebace preko granice, naročito pazili da oni ne bi došli u kakvu bilo vezu s organima vlade. Znali su dobro, da bi vlada bila odlučno protiv toga, svesna mogućih opasnosti, i željna da zemlji, posle dva teška rata, sačuva mir. I sam Apis predomislio se docnije i poručivao je u Bosnu svojim mladim prijateljima da odustanu od atentata, ali se oni više nisu dali odvratiti. |
|