Zbog ovog ratovanja Svetog Saveza protiv Turaka pritisak na hrišćane u celoj Turskoj Carevini bio je osetno pojačan. I moralno, i fizički, i finansiski. Krajem 1686. god. javljao je patriarh Arsenije III kotorskom providuru, da se tvrdo rešio preći iz Peći na Cetinje, da tamo živi. Turci su mu ograničavali kretanje, a imao je nezgoda od njih i u samoj patriaršiji. Oni su ga sumnjičili da održava veze sa Mlečićima. Kasnije, patriarh se približio više Austrijancima. Znamo sigurno, da je on izvesno vreme (bar od maja do avgusta) 1689. proveo u severnoj Srbiji, koja se tada nalazila pod njihovom vlašću. Austrijanci, koji su imali uspeha u severnoj Bosni i koji su postigli izvesne rezultate i u Srbiji, nadali su se čvrsto, da će ostvariti svoje želje na Balkanu. Njihova je razumljiva težnja bila, da uspostave veze sa glavom srpske crkve. Da to nije moglo biti po volji Mlečićima razume se samo po sebi, jer su jasno videli da bi toliko osvajanje austrisko ispalo na štetu njihovih pretenzija. Naročito ih je bunilo to, što su Austrijanci hteli da, pomažući Dubrovnik, prošire svoje granice sve do njegova područja. Šta bi onda ostalo za Mletke? I do koje granice?

Od septembra 1689. god., kad je austriska ofanziva dobila brži tempo, i politička situacija na Balkanu postala je složenija. Austriska snaga bila je očevidno veća, s više uspeha, i s toga je i više imponovala nego mletačka, iako obe nisu iznosile ni približno onoliko koliko su mogle dati. Austrija je svoje najbolje trupe uputila na zapadnu granicu, protiv Francuza, koji su, zabrinuti njezinim uspesima, objavili rat. Mlečani, zauzeti u Moreji, nisu iskoristili austrisku paralizu, i rat su nastavljali sa polovnim sredstvima i s toga bez većih rezultata. Naš svet nije znao pozadinu Svetog Saveza i evropski položaj toga vremena, ali je video da Austrijanci napreduju sve dalje i dalje i da ih Turci ne mogu da zaustave.

Austriski general Enej Pikolomini, koji je dobio zadatak da napreduje iz Niša prema Jadranskom Moru, nije imao uza se ni punih 4.000 pravih vojnika. Prirodna je stvar da je on, kao i austriska vrhovna komanda, morao računati sa što većim učešćem Srba. I s toga je Pikolomini gledao da uhvati što više veza sa uglednim srpskim ljudima i da se prema Srbima pokaže što predusretljiviji. Srbi su Austrijance primali kao oslobodioce. Narod s Kosova dočekivao ga je s oduševljenjem, zajedno sa sveštenstvom, a mnogi su se pridružili austriskoj vojsci ili poveli akciju na svoju ruku. Naročito se u kumanovskom kraju isticao harambaša Karpoš. U svom prodiranju austriska vojska doprla je na jugu do Skoplja a na jugozapadu do Peći i Prizrena.

Prirodna je stvar, da su Austrijanci u prvom redu hteli pridobiti patriarha Arsenija kao glavnu ličnost među Srbima. Kao svog poverenika slali su mu Petra Sokolovića, "najstarijeg kapetana nad srpskom vojskom", rodom iz Bihora. Da bi napravio što jači utisak Badenski je, u svom pismu patriarhu, rekao među ostalima i to, da mu naređuje "da nastane raditi na dobro hrišćana u onim krajevima, zapovedajući da se svi dignu na Turčina što žešće mogu, što ako ne učine, on će ih smatrati odmetnicima ćesarevim kao i druge takve, ako li se pak pokažu verni, obećava im da će ih ćesar primiti u milost i pod svoju zaštitu." Ta pretnja ne bi sigurno toliko opredelila Srbe na saradnju koliko uverenje, da se približuje kraj turskoj sili i da treba pomoći opštu hrišćansku stvar.

Patriarh Arsenije došao je svakako u vezu sa austriskim vlastima još za vreme svog bavljenja u Beogradu. Po povratku u Peć postao je podozriv Turcima i ovi su jednog dana pripremili napad na patriaršiju. Bilo je i želje, da se dočepaju i patriaršiskog blaga, spremljenog za pomaganje akcije. Kaluđeri su lepo primili i poopijali tursku četu, a patriarh je za to vreme, s nešto sabraće, pobegao u Nikšić. O svom udesu obavestio je Mlečiće, s kojima je ranije radio, a verovatno i Austrijance. Njegovi ljudi tvrdili su, da su Turci, videći patriarhove veze i pripremanje akcije, pretili Arseniju i smrću. A patriarh je doista radio, mireći u prvi mah pojedina plemena, da bi se sloški oduprla neprijatelju. Čak je pretio i izopštenjem iz crkve svakom onom, koji bi bio u vezama s Turcima. Iz početka patriarhu nije bilo poznato kakve su namere i međusobni odnosi između hrišćanskih saveznika, a kad je doznao za to našao se na ne maloj muci. Crnogorska i hercegovačka plemena radila su dotad sa Mlečanima i on je tu akciju pomagao. Kako sad da obrne te iste ljude na drugu stranu i kako da im objasni to menjanje fronta? Odluku su mu olakšali donekle sami Mlečani. Oni, iz mnogo razloga, nisu ni hteli ni smeli da dođu u sukob sa Austrijancima, pa su davali neodređene odgovore i nisu preduzimali ništa odlučnije. A Austrijanci su za to vreme napredovali i stavili patriaha pred svršen čin. Ovaj je, po pozivu Mlečana, bio otišao na Cetinje i vratio se u Peć tek kad su Austrijanci ušli tamo i kad su mu zapretili da će ga, ako ne dođe u određenom roku, prosto smeniti.

Austrijanci su bili energični i na hercegovačkoj strani. Oni su u leto 1689. stavili do znanja Mlečanima, da su primili pod svoju zaštitu Popovo i Trebinje i da ovi ne treba da nastavljaju svoje vojničke akcije u tom pravcu. U sam Dubrovnik došlo je još u februaru te godine 60 austriskih vojnika, Hrvata iz Bakra, ali su ih Dubrovčani, iz predostrožnosti, zbog Turaka, oglasili kao svoje najamnike. Međutim, u jesen 1689., kad im je bilo jasno da će ih Austrijanci potpuno potisnuti, Mlečani se ipak rešiše da ne ostanu sasvim praznih ruku. Ali njihov napadaj na Trebinje ostao je bez ikakva uspeha. Dubrovčani se nisu ustručavali da im štete gde god mogu. Oni su, među ostalim, uticali i na pretstavnike srpske crkve da se ne drže s Mlečanima, nego da priđu Austriji.