Opozicija Karađorđevih protivnika je nalazila da nije dovoljno iskren prema Rusima. Dovođenje ruskih garnizona preseklo bi dalje veze sa Petrovaradinom i Bečom, a pomoglo bi, s druge strane, da se pomoću ruske vojske digne njihov ugled i suzbije Karađorđev autoritet. Posle zajedničkog ratovanja Srba i Rusa i postignutog uspeha njihov je položaj, doista, postao jači i njihova kritika nailazila je na više odobravanja. Izvesni momenti davali su, na oko, njima za pravo. Karađorđe je imao kao bliskog čoveka darovitog i učenog prečanina Ivana Jugovića, koji nije bio moralno čist čovek i koji u Srbiji nije radio sa onakvom rodoljubivom čestitošću, sa kakvom stari Dositej. Karađorđeve veze s austriskim vlastima išle su i inače preko ljudi, koji nisu bili pouzdani i besprekorni. Čovek od temperamenta i podložan utiscima i uticajima, Karađorđe se, u dosta prilika, kolebao u diplomatsko-državničkim potezima, i primao je oberučke sugestije koje su mu davane, samo ako su mu izgledale da mogu imati uspeha. Kao u šahu, on je "igrao" dok su mu dosta često drugi povlačili figure.

U vezi sa dolaskom Rusa htela je i jedna i druga strana da popravi svoj položaj: Karađorđe pre nego oni dođu, a njegovi protivnici sa njihovom pomoću. Po dogovoru sa svojim pristalicama Vožd odluči, da svoje glavne protivnike uvede u vladu, da ih učini "popečiteljima", pa da ih tako zadrži u Beogradu i odvoji od naroda. Mesto velikih vojvoda, koji su, usled ustaničke akcije i uspeha, raširili bili svoju vlast na više nahija, on imenova više novih, sa manjim oblastima. Jasno je šta se tim htelo. Trebalo je onemogućiti da velike vojvode postanu gospodari velikih jedinica sa velikim prohtevima. Kod ovih malih vojvoda titula bi potsećala na gospodstvo starih i izazivala bi surevnjivost, a pošto bi njihova vlast, u stvari, bila mala oni bi zavisili od darodavca. Vrhovna vlast ostala bi u Karađorđevoj ruci. Ko ne bi hteo da primi to novo uređenje imao je da napusti zemlju. Na skupštini 11. januara 1811, bi primljeno to novo uređenje. Nenadovići su prišli Karađorđu, a Dobrnjac i Milenko Stojković ne behu došli čekajući rusku vojsku. Karađorđe je naglašavao da svakako hoće usku vezu sa Rusijom, a vojvodama je otvoreno govorio: "Vidim ja i to da svi vi počti, svaki v svojem okrugu, počeli ste biti despotami, i da vi, kako Sovjet Narodni, tako i mene u ničem ne slušate". Vrhovnom voždu položena je zakletva vernosti i utvrđeno je da se o pomenu drugoga vožda ne sme ni govoriti, "niti pak trpiti da koji spomene", dok je živ Karađorđe i njegovo potomstvo. Rešeno je, dalje, da se nijedno narodno delo ne može odlučivati ni u zemlji ni van nje bez znanja i odobrenja Voždova, i da bez njegove potvrde nema priznanja nijednom narodnom poglavaru, vojvodi i knezu. Karađorđe se, sa svoje strane, obavezao i zakleo: 1) da će čuvati savez sa Rusijom kao srpskim pokroviteljem; 2) da ništa neće preduzimati ni u zemlji ni van nje bez sporazuma s Upravnim Savetom; 3) da neće izricati smrtne kazne ili osude na večnu robiju, ni pooštravati kazne, bez istog sporazuma; i 4) da neće dozvoliti da iko u zemlji sebi nezakonito prisvoji kakvu vlast. Po tom novom ustavu Karađorđeva je vlast silno pojačana. Mesto dotadašnjih savetnika, koje su birale nahije, dolaze popečitelji, koje on imenuje, a sva vlast nove vlade sastojala se u tom da, pored suđenja, bude posrednik Voždovih naredaba.

Naskoro potom, 29. januara, stigao je u Beograd, svečano dočekan, prvi ruski garnizon. Ruski vojnici ušli su i u Šabac i Deligrad. Malo iza toga došlo je i do oštrog sukoba između Karađorđa i njegove opozicije.

Milenko i Dobrnjac, koji nisu hteli da priznaju novi ustav i prime mesta u vladi, biše optuženi za ceo svoj dotadašnji rad. Ali pravog suda nije bilo. Pre nego što su i dali svoj odgovor oni su bili proterani iz Srbije. Tako je, na oko, bila skršena opozicija, ali nezadovoljstvo tim niti je bilo, niti je moglo biti uklonjeno. Nema uprave na svetu, kojoj se ne mogu stavljati zamerke, a u jednoj sredini, kao što je bila naša, gde su ratne prilike ostrvile ljude i izbacile na površinu i nešto lica sumnjivih moralnih osobina, i ljudi svojevoljnih, i često surovih, i sebičnih, bilo je sigurno dosta stvari, koje su mogle u narodu stvoriti razloge za proteste. Milenko i Dobrnjac bili su teški ljudi, sa mnogo mana u svakom pravcu, ali su, o tom nema sumnje, bili junaci i veoma zaslužni za uspeh ustanka. Za njihova imena vezane su značajne naše pobede na Ivankovcu i Deligradu. Koliko se u ondašnjim krugovima žalilo što je stvar ispala tako vidi se najbolje iz reči Vuka Karadžića, koji kaže, ni manje ni više, nego da se Karađorđe oprostio protivnika, "ali tijem okrči i Turcima put, te lakše zemljom obladaju." Slobodan Jovanović dobro naglašava, da u toj Vukovoj kritici ima dosta tačnog. Jer je Karađorđe, odvojivši za vreme trajanja borbe, vojsku od njenih vojvoda, na koje je ona svikla, stvarno oslabio njenu borbenu snagu.

Od 1810. god. događaji se počeše razvijati nepovoljno po Rusiju. Austriski dvor bio se orodio i izmirio sa Napoleonom i počeo je prema petrogradskoj vladi voditi politiku skoro otvoreno neprijateljsku. Njihovo suparništvo na Balkanu trajalo je već godinama i nije se moglo sakriti ni onda, kad su odnosi između njih bili sasvim prijateljski; sad, kad je protivnost mogla i vidnije da se izrazi, to suparništvo se osećalo skoro na svakom koraku. Uzalud je Rusija nudila Beču čitavu Vlašku i sve krajeve zapadno od nje, zajedno sa Srbijom. Austrija je, 2. marta 1812, potpisala sa Napoleonom savez protiv nje. Spremao se francuski pohod na Moskvu, najveći koji je dotle zabeležila istorija sveta. Srbija je trebala Rusiji kao jedan oslonac u borbama protiv Turaka, ali i kao važna baza sa suzbijanje francuskog uticaja i eventualnog prodiranja Francuza iz njihovih Ilirskih Pokrajina. Posle ovog francusko-austriskog saveza Rusija se, prirodno, nije više mogla zadržavati sa svojom vojskom na balkanskom ratištu. Svaki vojnik postao joj je važan na zapadnim frontovima. Turska, znajući to, htela je da izvuče za sebe što povoljnije uslove za mir, i s toga je na ruske ponude odgovarala zatežući i povišujući svoje zahteve. Posle velikih napora ruskih, i vojničkih i diplomatskih, sklopljen je 16. maja mir u Bukureštu. Granica između Rusije i Turske postade reka Prut. Tom samom činjenicom srpska je sudbina bila u glavnom zapečaćena. Rusija, zabavljena svojom nevoljom, i tako granicom udaljena, nije joj mogla dati nikakve neposredne pomoći.