To je bio i poslednji podvig despota Vuka. Još relativno mlad, sa kakvih četrdeset godina, umro je 16. aprila 1485. nemajući muškog potomstva. Njega je proslavila naša epska poezija, i bugarštička i deseteračka, kao malo koga junaka posle Marka i Kosova.

Nije mnogo prošlo iza smrti despota Vuka kad je umro i drugi vođa Srba u Ugarskoj, vojvoda Dmitar Jakšić. Vraćajući se iz Turske, gde je bio kao poslanik kraljev kod sultana, on je u blizini Smedereva bio napanut i teško ranjen. Od te rane je i umro 8. novembra 1486. Dosta brojni potomci njegovi i njegova brata Stevana (+1489.) imali su svoja glavna imanja u aradskoj županiji. Narodna epika zapamtila je Jakšiće sem po njihovom junaštvu još po njihovim ženidbenim avanturama i po deobi. Sinovi Stevana i Dmitra, Marko i Petar, delili su doista imanje svoje porodice i dugo su se parničili oko deobe mezeheđeškog spahiluka, koji su im očevi dobili 1464. god., pa su to parničenje nastavili i njihovi potomci, naročito ženski.

Kralj Matija cenio je vrednost i saradnju Srba i odlučio je s toga, da njihovu despotovinu produži i dalje. Rešio se, isto tako, da produži u dinastiji Brankovića kao zakonitoj i najuglednijoj među Srbima. Izbor je pao na Vukova brata od strica Đorđa, sina slepoga Stevana. Stevan sam nije više bio živ. Kao izbeglica proveo je najpre kratko vreme u Ugarskoj, a zatim, pomagan od Dubrovčana, u Zeti i Albaniji, gde se i oženio Angelinom iz čuvene albanske porodice Arijanita. Pred kraj života otišao je, po pozivu svoje sestre Katarine, udovice Ulriha Celjskog, na njena dobra u Friaulu, u tamošnji grad Belgrad, koji ih je opominjao na otadžbinu. Životario je dosta teško. Pred smrt, 1. oktobra 1476., uputio je jedno dirljivo pismo Dubrovačkoj Republici, preporučujući joj svoju porodicu, jer, kako veli, "ničim nisam imao u mom ubogom domu učiniti testamenat". "Vlastelo, molim vam se, nemojte ostaviti moju Angelinu i moju dečicu da poginu po meni, i da vas bog nauči da imate k njima ljubav kako ste imali k našim prvim i s nama, i da ih ne ostavite u njihovo nevoljno vreme". Naskoro potom, 1477., Stevan je umro. Za čudo je, da nije stupio u veze sa svojim sinovcem Vukom. Njegova udovica Angelina nije se isto tako obratila ni Vuku, ni kralju Matiji, nego je krajem 1478. prišla caru Fridrihu. Ovaj je primio lepo i ustupio joj je grad Vajtersfeld u Kranjskoj. Njeni sinovi, Đorđe i Jovan, s njom zajedno, zakleli su se potom 9. oktobra 1479. caru Fridrihu na vernost. Car je prema njima ukazivao veliku pažnju i prisustvovao je 1485. god. u Inzbruku udaji Stevanove ćerke Marke za grofa Bonifacija Paleologa.

Kad je Kralj Matija kao pobednik ušao u Beč 1. juna 1485. stigla mu je tu vest o smrti vernog despota Vuka. Koliko mu je bilo stalo do toga da za Vukova naslednika dovede baš jednog Brankovića vidi se najbolje po tom, što je poveo pregovore sa Angelinom i njenim sinom, iako je znao da su pristalice cara Fridriha. Ovi su prihvatili ponudu i iz materialnih i iz moralnih razloga. Car Fridrih im nije pravio teškoća. Iz Beča, preko Budima, došla je despotska porodica u Srem 15. februara 1486. noseći sa sobom i mošti slepog Stevana. Kralj Matija dao je novom despotu Đorđu Kupinik i Slankamen, a založio im je i Berkasovo sa njegovom oblašću. Da pokaže dobru volju prema mladom dvadesetpetogodišnjem despotu kralj ga je oženio rođakom svoje žene, Izabelom, princezom iz arogonske kuće, već 1487. godine.

Posle smrti kralja Matije (6. aprila 1490.) u Mađarskoj nastaše velike unutrašnje krize. Za presto se otimahu kraljev nezakoniti sin Janoš Korvin, zatim češki kralj Vladislav, austrijski nadvojvoda Maksimilijan i poljski kraljević Albert. Skoro celo dotad stvoreno Matijino delo došlo je brzo u pitanje. Despot Đorđe i slavonski velikaši bili su za Matijina sina, i na Rakoško Polje, gde se imao vršiti izbor kralja, stigli su 13. jula sa 7.000 konjanika. Korvin nije prošao. Većina magnata nije mogla da primi za vladara čoveka koji je nosio žig nezakonitosti. To je brzo shvatio i on sam, pa se nagodio sa izabranim češkim kandidatom. Kad su videli da su propali na izboru austriski nadvojvoda i poljski kraljević, svaki za svoj račun okrenuše vojsku na Mađare. Despot Đorđe je lojalno pomagao Matijina sina, a kad je on sam digao ruke od dalje borbe, Đorđe je, kao stari prijatelj Habzburga, prišao uz Maksimilijana. Ostale srpske vođe, Jakšići i Miloš Belmužević, ne htedoše da ga slede, nego se opredeliše za izabranog kralja Vladislava. Oni, šta više, uđoše i u borbu za njegova prava. Belmužević je čak i doprineo znatno, da su Maksimilijanove čete krajem 1490. god. bile razbijene kod Stonog Beograda i potisnute iz Ugarske. Posle tog austriskog neuspeha i posle poraza Poljaka na severu Vladislav je ostao gospodar situacije. Mudro se, već početkom 1491. god., izmirio sa svojim protivnicima, ne hoteći da ih progoni. Među njima bio je i despot Đorđe. Kao kraljev prijatelj on je sa ostalim Srbima sudelovao pri konačnom obračunu sa Poljacima u bitci kod Košica, 24. decembra 1491.

Kako je centralna vlast u Mađarskoj posle Matijine smrti počela naglo da popušta, to su sukobi između pojedinih velikaša bivali sve češći. Tako su učestale svađe i razbojništva između despota Đurđa i njegova suseda Lovre Iločkog, sina bosanskog "kralja" Nikole. Koliko su odnosi bili zatrovani i puni nepoverenja vidi se najbolje iz ovog slučaja. Kad su Turci 1491. god. krenuli akciju protiv Jajca despot nije hteo da se odazove ni pozivu kralja ni kaločkog arhiepiskopa da priskoči gradu u pomoć sve dok ne pođe na vojnu i njegov protivnik. Tokom 1493/4. god. u Slavoniji je između velikaša vođen bez malo pravi rat, sa plenenjem i rušenjem poseda i gradova. Đorđe i njegov mlađi brat Jovan, koji od 1492. god. nosi isto titulu hercega, otimali su se naročito za gradove Berovo i Kostajnicu. Kad je Lovro Iločki izazvao srdžbu kralja Vladislava srpski despoti su, po kraljevom pozivu, napali i zauzeli Lovrine gradove Mitrovicu i Orahovicu, krajem 1494. god. Strašna krbavska pogibija od 1493. god., koja je, po rečima jednog hrvatskog hroničara, pretstavljala "pravi rasap kraljevstva hrvatskoga" nije, eto, poslužila kao opomena ni najbližim susedima, ni samom dvoru, a kamo li ostalom svetu. Proces feudalističkog rasipanja snaga u uzajamnoj borbi uzimao je sve više maha i nije se skoro više dao ni zaustaviti.