Vreme izvesnog zatišja, kad Turci za nekoliko godina nisu preduzimali nikakve veće inicijative protiv srednjeevropskih država, kao da beše malo uspavalo savest Evrope, pa i same papske kurije. Zapleti u Italiji obuzeše opšti interes. Borbe Francuske i Španije o posed Italije stvoriše teške krize. Papa Julije II izgledao je u politici mnogo drukčije nego po poznatom Rafaelovom portretu, gde bi čovek poverovao u njegovu smirenost. On je sav ušao u lokalnu talijansku politiku, koja je, istina, imala za Sredozemno More i širi značaj, ali koja nije obuhvatala i ostale katoličke zemlje i druge teže i za veru opasnije probleme. Jedno vreme bio se okomio na Mletačku Republiku, koja je svojom perfidnom politikom izazvala protiv sebe ne samo njega, nego i Francusku i cara Maksimilijana. U Kambreu su te tri sile stvorile i formalan savez protiv nje. Car Maksimilijan išao je čak tako daleko, da je u junu 1510. slao jednog posebnog poverenika bosanskom sandžaku Feriz-begu sa pozivom da napadne Mletke. Turci su i bez toga bili obavešteni o situaciji kod hrišćana. Među ostalima izveštavali su ih o tom i Dubrovčani, kojima je sultan Bajazit II zahvaljivao na dobrim i dovoljnim vestima.

I Mađari su hteli da iskoriste ovu mletačku nevolju i tražili su povratak Dalmacije. Među onim velikašima koji su bili rđavo raspoloženi protiv Republike nalazio se i despot Ivaniš, za razliku od većine hrvatskih velikaša koji su joj ostali prijatelji. Kad se 1509. god., s tim u vezi, odmetnuo bivši ban Andrija Bot, despot je sa 200 konjanika učestvovao u njegovom progonjenju, ali nije uspeo da ga savlada. Štitili su ga hrvatski i drugi prijatelji na sve načine. Za nagradu kralj ga je 1511. god. postavio još i za bana u Jajcu i poverio mu taj ugarski deo Bosne. Da bi lakše vodio poslove u Bosni i u Sremu Ivaniš je kao svoje sedište izabrao Brod, koji se nalazio kao u sredini. Ali na toj teškoj i odgovornoj dužnosti nije mogao ostati dugo; u toliko pre što ga je i zdravlje počelo izdavati. Zamolio je s toga kralja da za jajačkog bana nađe drugo lice i kralj mu je tu želju ispunio 25. maja 1513. Iako Ivaniš nije kriv lično, ipak su se događaji razvijali i na njegovu i na opštu štetu. Od dolaska na presto ratobornog i krvavog sultana Selima I (1512. god.) Turci su postali mnogo življi i agresivniji. U Bosni oni smelim zaletom još iste godine uzeše tvrdi grad Srebrenik sa Tešnjem i Sokolom. To je svakako doprinelo da kralj primi ostavku Ivaniševu. Jedan važan bedem na odbranbenom južnom sistemu bio je probijen; Bosna više nije imala neposredne veze sa Srbijom. Despot Ivaniš nije mnogo preživeo ovaj gubitak. Umro je na početku 1514. god., ostavljajući dosta mnogobrojnu porodicu.

I pre pada Srebrenika, koji je posle bio privremeno i nanovo osvajan, moglo se naslućivati da katastrofe mogu nastupiti svaki čas. Granica je bila nedovoljno zaštićena. Sam kralj Vladislav pisao je u leto 1511. god. za Beograd, "koji je bedem skoro celog našeg kraljevstva," da je u očajnom stanju (,ruina muri pene esse desolatum’ njegove su sopstvene reči). U Jajcu su ljudi ponekad gladovali, a hrane je, skoro po pravilu, bilo uvek u maloj meri. Mnogi od imenovanih visokih činovnika nisu hteli prosto ići na dužnost, jer im se nisu isplaćivale nadležnosti ne samo u redu, nego ponekad nikako. Magnati su radili skoro svaki po svojoj volji; kraljev autoritet padao je očigledno. Finansiske teškoće stvorile su u celoj zemlji teško stanje. Ima pouzdanih vesti, da su Mlečani za novac pridobijali izvesne magnate za svoju stvar. Da bi se došlo do sredstava pravio se ogroman pritisak na narod i iz njega se cedilo sve, dok su mnogi magnati izbegavali svoje dužnosti prema državi.

Da bi otklonili pažnju od mletačkog pitanja njihovi prijatelji u Ugarskoj tražili su pokret prema Turcima. Pravdali su ga stalnim turskim povredama granica. U tom pravcu pomagala ih je i papska kurija, da bi ućutkala i svoju savest i prekore Evrope radi učešća u borbama po Italiji. U Ugarskoj se od 1513. god. propovedao i spremao krstaški rat. Izvesne borbe na granici vođene su već te godine s promenljivom srećom. Ali mesto akcije prema Turcima ceo ovaj pokret donese jedno veliko i opasno iznenađenje za samu Ugarsku. Krstaši (mađarski "kuruci"), među koje je ušlo i dosta velikaških kmetova ili "jobađa", nisu zadugo morali da se krenu na granicu. Nedostajalo je svega. I hrane, i odela, i oružja. U takvim prilikama nije bilo teško izazvati proteste ne samo protiv tih nedostataka, nego protiv celog poretka uopšte. Velikaši, mesto da im bar donekle izađu u susret, odgovoriše pritiskom i zabranom primanja jobađa u vojsku. Ali kad su se ovi dočepali oružja nisu više hteli da odustaju. Izbi besan ustanak protiv velikaša, koji se ubrzo raširi u neočekivanoj meri. Na čelo ustanika stavi se jedan plemić, Đorđe Doža, koga naši letopisi zovu Đurađ Sekula. Od maja 1514. poče paljenje i rušenje spahiskih čardaka i dvorova i nemilosrdno gonjenje i ubijanje plemića. Ustanak se širio po velikom delu južne Ugarske, kroz Banat i Bačku do Srema. Zahvatio je i jedan deo Srba. Stradala su imanja braće Jakšića u Nađlaku i jedan deo imanja bivših despota. Ali veći deo Srba ustao je protiv tih krstaša i pomagao je plemićsku vojsku u borbama protiv njih. Dožin ustanak dobio je smrtni udarac, kad je bogati plemić Jovan Zapolja stigao u pomoć opsednutom Temišvaru i tu razbio njegovu neveštu vojsku i kad je sam Doža zaglavio u begu. Ostatke ustanika, od kojih je među Srbima najaktivnije delovao neki pop Borbaš (ako mu to ime nije nadimak), razbile su čete despotice Jelene i pomoćni odredi beogradske posade. U tom ustaničkom pokretu naročito se beleži učešće šajkaša na strani krstaša. Ustanak je u glavnom ugušen već u junu 1514. god. Naši ga sveštenički hroničari beleže sa osudom. Nevolja je doista bila u tome, što su ti krajevi stradali ne samo od turskih provala, nego i u međusobnoj borbi.

Posle ugušenog ustanka prešlo se s novčanom pomoću kurije na rat protiv Turaka. Vođa mađarske vojske bio je pobeditelj krstaša, Jovan Zapolja, tada nesumnjivo jedan od najmoćnijih ljudi Ugarske. Akcija je preduzeta u Srbiji, s oslonom na Beograd. Ali, pod Avalom, 6. maja 1515. god., Mađare iznenadi smederevski sandžak Bali-beg i zadade im težak poraz. Međutim, na zapadu, svi turski pokušaji da uzmu Jajce i Klis ostali su te godine bez uspeha.