FU čitavoj prvoj polovini IX veka Vizantija je patila od unutrašnjih nereda. Borbe oko prestola, borbe oko ikona i teške finansiske krize podelile su građane u ljuto zavađene tabore, koji su, u slepoj mržnji, često zaboravljali velike državne interese. Na račun Vizantije jačahu se Bugari i Arapi. Ovi drugi dobijaju 825. ostrvo Krit; 831. uzimaju Palermo; 839. Tarent. Od 840. god., pošto su razbili mletačku flotu, njima je slobodan put u Jadransko More. I doista, bez 841., arapske lađe napadaju jadranske gradove i dopiru do jednog utoka reke Pada; a manja njihova odelelja napadaju Budvu, Rozu i donji Kotor. 842. osvajaju oni Bari, a 846., na užas svega hrišćanskog zapada, prodiru do samog Rima.

Mletačka flota, kojoj pada u dužnost da brani te delove Carevine, zauzeta je gotovo sva borbama s Arapima. Carska flota se pojavljuje retko i sa malim brojem brodovlja. To, i arapski zaleti, daju maha slovenskim gusarima oko Neretve, da i oni razviju svoje brodarske sposobnosti; naravno, samo u svom interesu. Oživela je stara ilirska tradicija piraterije, radi koje je nekad izazvan rat s Rimljanima. Stari Sloveni, videli smo, imali su isto tako brodarske veštine i smelosti. Već sredinom VII veka krenuli su oni, baš sa dalmatinske obale, prema Italiji i napali Sepont. Posle su svoje napadaje po Jadranskom Moru ponavljali češće i postajali, postepeno, najveća opasnost za slobodnu plovidbu. Kad je mletačko brodovlje 827/8. god. bilo u sicilijanskim vodama kao straža, Neretljani uzimaju više maha; a kad se flota vratila, oni se smiruju. Čak im se, vele mletački spomenici, kao za veću sigurnost, jedan od vođa i krstio u Mlecima. Međutim, oni su nestalni i varljivi kao i njihovo more. Čim se prilike u Mlecima ili u Jadranskom Moru pogoršaju, oni nastavljaju stari zanat. Jedan njihov napadaj iz 834/5. god., kad su opljačkali i pobili neke mletačke trgovce na povratku iz Beneventa, izazvao je protiv njih veliko ogorčenje u Mlecima. Da prekrate to napadanje preduzeli su Mlečani 839. veliku ekspediciju protiv slovenskih gusara. O borbama njihovim te godine nema pomena, ali se zna, da je došlo do izmirenja i sa Hrvatima i sa jednim delom Neretljana. Samo taj mir nije dugo trajao; ne zna se, da li s toga, što su ga naši ljudi sklopili možda za to, da bi izbegli opasnosti; ili, verovatnije, s toga, što nije bio sklopljen sa svima, nego samo sa jednim plemenom ili brastvom njihovim. Mletački napadaj ponovljen je 840. god. protiv neretljanskog vođe Ljudislava, i završio je njihovim neuspehom. Posle dva poraza mletačke flote, koje su im odmah iza toga naneli Arapi, Mlečani se nisu mogli upuštati u nove borbe s dalmatinskim Slovenima. Ali su ovi zato nasrtljivi. 846. god. prodiru oni do blizu samih Mletaka i pljačkaju lagunski grad Kaorle. U tim smelim pohodima jača njihova samosvest i privikavanje na slobodu lične i plemenske akcije. Od srpskih plemena Neretljani su prvi uzeli inicijativu za borbe, ali ne kao akciju u Ljudevida Posavskoga sa ciljem narodne samoodbrane i plemenske grupacije, nego za slobodu sebičnih prohteva i obezbeđenje pljačke.

Na istoku, Bugari su se bili potpuno učvrstili i jačali sve više. Njihove granice na zapadu, videli smo, išle su vrlo daleko; a na jugu su dopirale do Rodope, zahvaljujući vizantiskoj nesposobnosti da ih suzbije. Jedino prema zapadu i jugozapadu njihova granica nije bliže određena. Dosta rano Bugari su počeli da pokazuju težnje prema Solunu i Egejskom Moru, a u ovo vreme već i prema Jadranskom. Iskorišćavajući borbe Vizantije s Arapima, oni nastoje da se probiju u oba pravca. 837. god. zabeležen je, bez bližih pojedinosti, jedan bugarski pohod prema Solunu. S njim je možda u vezi jedan ustanak Slovena u Peloponezu, koji izbija u to doba. Posle su Bugari počeli akciju i prema zapadu i pokorili su maćedonska slovenska plemena gotovo do solunskog i bračkog primorja, uzevši Ohrid i svu oblast na reci Devolu.

Srbi su za ovo vreme u Raškoj, u svojim klancima, na budući nikom nikom na udarcu, živeli dosta povučeno, u svojoj staroj plemenskoj organizaciji. Priznavana je po imenu vrhovna vlast Vizantiji, koja se u tom zaturenom i od prestonice gotovo odvojenom kraju jedva osećala. Zemljom su upravljali domaći vladari veliki župani, po pravu nasleđa. Kad je među županima izbio jedan, koji se naturio za "velikog", ne da se utvrditi; ali njegova vlast nije još uvek bila tolika, da je isključivala uticaj i saradnju drugih župana. Zemlja je bila deljena među braću vladarevu; najstariji, kao vladar, imao je izvesnu domaćinsku vlast u zadruzi. Neki od tih vladara poznati su, ali samo po imenu: Višeslav, pa njegov sin Radoslav, pa sin ovoga Prosigoj. Tek sa Višeslavovim praunukom Vlastimirom dolazi više vesti. Do njegova vremena, piše Kostantin Porfirogenit, "življahu Bugari sa Srbljima mirno kao susedi i komšije, pazeći jedni druge". Bugarski vladar Presjam (836.-852.) prekinuo je tu idilu. Bugarskim osvajanjima stala su na put srpska plemena, koja su se počela zbog opasnosti, čvršće zbijati oko Raške. Na Kolubari, na Moravi i na Kosovu Bugarima je bila udarena brana. Presjam s toga odluči da pokori Srbe. Napao ih je, ali nije uspeo. Srbi se hrabro odupreše u svojim teško pristupačnim klancima i šumama i posle tri godine uzaludnog naprezanja Bugari su morali da odustanu od svoje namere. Datum tih borbi nije siguran, ali je verovatno da pada negde između 840-850. god. Nesumnjivo je, da je Vlastimirov ugled usled toga znatno porastao. Da je on bio gospodar ne samo Raške, nego i daljih oblasti vidi se jasno odatle, što udajući kćer za trebinjskog župana, a hoteći da ga odlikuje, "imenova ga vladarem i učini samostalnim", kako veli Porfirogenit, što sigurno ne bi mogao činiti da na to nije imao stvarnog prava.

Ovim Presjamovim napadajem počinju prve borbe između Srba i Bugara. Izazvali su ih ovi drugi u svojoj zavojevačkoj politici. U prvo vreme Srbi su u defanzivi i u teškoj situaciji jedva uspevaju da se održe, ali doskora, kroz dva-tri veka, oni prelaze u napadaj, i rasno čistiji, brđanski srčaniji, sa jačim i bolje održanim nacionalnim tradicijama, ostaju pobednici i uspevaju da dobiju prevlast nad slovenskim elementom Balkanskog Poluostrva.

Presjamov sin Boris obnovio je prema Srbima ofanzivnu politiku svoga oca. Posle Vlastimirove smrti vladala su nad Srbijom tri njegova sina Mutimir, Strojimir i Gojnik, razdelivši među sobom očevu zemlju. Boris, verujući da Bugari sad neće naići na raniji otpor, krenu na Srbiju svoju vojsku. Srbi i ovog puta ostadoše pobednici. Oni ne samo što potukoše Bugare, nego i zarobiše Borisova sina Vladimira i dvanaest bugarskih boljara. Posle sklopljenog mira, bojeći se za sebe, Boris je zamolio sigurnu pratnju do granice i dobio je u licu dvojice sinova Mutimirovih, Brana i Stevana. Oni ga, priča Porfirogenit, "ispratiše zdrava čitava do granica sve do Rasa". Tu, kod Rasa, tj. kod današnjeg Novog Pazara, bila je, dakle, sredinom IX veka, granica raške države. Tu su, na granici, izmenjena gostinska uzdarja. Boris je dao Mutimirovićima "velike darove", a oni njemu dva roba, dva sokola, dva psa i 90 koža. Bugari su tvrdili, da je ovo davanje sa srpske strane bilo obavezno, dakle kao neka vrsta danka. Pohod Borisov, prema tome, oni nisu smatrali da je završen porazom, nego nekom vrstom dogovora. Srbi nisu bili mnogo sigurni za dalje borbe i s toga su rado prihvatili ponuđenu pogodbu; tim pre, što ih Bugari nisu dirali u posedu niti menjali njihovo unutrašnje uređenje.