Pored verskih sukoba nastali su i socialni. Mađarsko plemstvo tražilo je prosto da ukmeti Srbe ne priznavajući im nikakvih izuzetnih prava. Županske vlasti nametale su im, isto tako, ratne prireze i ometale ih u njihovom privrednom životu. Da se oslobode toga Srbi uputiše ponovo u Beč episkopa Isaiju, da se potuži i da, u isto vreme, zatraži da se njihove privilegije objave i preko ugarske Dvorske Kancelarije. Sem toga, Isaija je, u ime naroda, imao da krene i pitanje Đorđa Brankovića. Isaija je poverovao njegovim pričanjima, a kao jenopoljski vladika znao je ponešto iz borbe Brankovića za crkvu. Srbi su poverovali, da je on žrtva austriskih spletaka i da je stradao zbog svojih planova u korist srpskog naroda. Kad je srpska deputacija došla u Beč zatekla je tamo novo ratničko raspoloženje. Austrija se spremala na novu ofanzivu, a u toj ofanzivi računala je i opet sa Srbima. S toga je car 1. (11.) decembra 1690. potvrdio svoju diplomu o privilegijama, i to, po želji Srba, preko ugarske Dvorske Kancelarije. U isti mah car je preporučivao mađarskim vlastima Srbe kao svoje štićenike i obećao je u Budimu posebnu komisisku istragu za nasilja na koja se tuže. Naravno, s tim u vezi išla je odmah i akcija, da se obrazuje srpska milicija. Radi toga bečka vlada nije mogla odbiti ni srpski zahtev, da se ispita slučaj Brankovićev i da se utvrdi verodostojnost njegove diplome. U Beču nisu mogli demantovati ranija svoja akta, ma koliko inače bili uvereni da Branković nije to za što se izdavao, i ma da im je ceo njegov slučaj i inače bio neprijatan. Kad su dobili potvrdu priznanja njegovih ranijih diploma, Srbi, na svom sastanku u Budimu, marta 1691., izabraše Brankovića za srpskog despota, pokazujući na taj način, sad prvi put želju, da dobiju svetovnog gospodara. Izbor je bio izvršen u otsutnosti patriarha Arsenija. On ga je priznao, ali preko srca, jer je išao očevidno na uštrb njegova dotadašnjeg apsolutnog položaja.

Upada u oči činjenica, da Srbi, iako izbeglice i obeskućenici, na ovom budimskom saboru uzimaju dosta energičan stav. Dotadašnja iskustva dala su im opravdana razloga i za proteste i za povišeni ton. Videli su isto tako da im austriske vlasti izlaze u susret ne što bi stvarno imale obzira prema njima, nego što su im bili potrebni. Radi svega toga Srbi sad izjavljuju, da će rado poći protiv Turaka, ali pod svojim starešinama. Tražili su i da se pitanje Brankovićevo izvede na čisto, a dok to ne bude želeli su, da mu mogu izabrati zamenika. Car je pristao na sve to, samo nije hteo da popusti u Brankovićevom pitanju bojeći se njegovih ambicija i veza i ogorčenosti zbog dotadašnje sudbine. Za zamenika njegova, kao srpski podvojvoda, bi postavljen (a ne izabran) Jovan Monastirlija, poreklom Bitoljac, čiji su preci ranije bili prešli u Ugarsku. Austriski dvor imao je vere u njega, a pristao je da Srbima da pre njega kao vojničkog zapovednika, nego da im potvrđivanjem despota prizna političku vlast. U tim idejama Beč je pristao, isto tako, da patriarhu Arseniju prizna pravo jurisdikcije ne samo u crkvenim, nego i u svetovnim stvarima. Voleo je da srpski povlašćeni položaj pretstavlja svešteno lice, nego politički čovek; a računao je i s tim, da će patriarh ljubomorno čuvati svoj uticaj i iz vlastitog interesa suzbijati pretenzije svetovnih lica. Da ispuni želje crkve i naroda u taj mah car je 10. (20.) avgusta 1691. svojim Patentom, objavljenim preko ugarske Dvorske Kancelarije, obnovio privilegije, ističući ovog puta u prvom redu Srbe u Ugarskoj i Slavoniji, a onda u ostalim oblastima. Po ovoj novoj diplomi sva imanja onih Srba koji budu umrli bez naslednika imaju pripasti crkvi i arhiepiskopu. Njom je, u isti mah, priznato patriarhu (odnosno arhiepiskopu) pravo jurisdikcije i u svetovnim stvarima.

Za to vreme Turci su pokušali da zaustave srpski pokret seobe i da ih koliko-toliko umire. Pošto je protutnjio prvi bes osvete veliki vezir objavio je opštu amnestiju za sve koji se u roku od šest meseci vrate kućama. Da bi sprečio uticaj patriarha Arsenija na Srbe Ćuprilić je u proleće 1691. postavio novog patriarha Kalinika, ranijeg sveštenika u Skoplju, koga neki zovu Grkom. Kalinik se trudio da umiri narod i povrati razbegle episkope i sveštenstvo na njihove dužnosti. Da mu pojačaju ugled i prihode, koji su išli i njima na korist, i da dadu oduške nezadovoljstvu prema austriskim i mletačkim suvernicima, Turci su sad ponovo naređivali da katolički puk mora plaćati izvesne namete srpskoj patriaršiji, odnosno njezinom episkopatu. Obavešteni o tim turskim obzirima prema Srbima i Austrijanci su, u ovo doba borbe, morali podešavati svoje držanje sa mnogo više predusretljivosti, nego što se u srcu želelo.

Čitave prve polovine 1691. god. nije došlo ni do kakvih većih borbi. I jedna i druga strana spremale su se da zadadu što odsudniji udarac. Kad su se kod Slankamena, 9. (19.) avgusta, sudarile obe vojske činilo se da će ta borba odlučiti dalji ishod rata. Ali nije bilo tako. Iako su Turci pretrpeli strahovit poraz, izgubivši i velikog vezira i mnogo ljudstva i materiala, rat tim ipak nije bio okončan. Austrijanci nisu imali dovoljno sveže snage da ga prenesu dalje. I ovu samu bitku pripomogla je u odsudnom času srpska milicija, koja se, kao posebna celina, sa 10.000 ljudi, borila pod Monasterlijinim zapovedništvom. Brojala je 6.400 pešaka i 3.600 konjanika. Srpska je milicija prva provalila u turski tabor i zaplenila 34 zastave. "Bitka kod Slankamena", naglašava J. Radonić, "značajna beše po srpski narod stoga, što je to poslednji boj, u kome su Srbi, kao kompaktna celina i kao carski saveznici, pod svojim komandantom, borili se protiv Turaka." Posle im Austrijanci ne priznaju više taj posebni položaj, nego Srbe uvršćuju u bojne jedinice kao i ostale vojnike, bojeći se da Srbi kao organizovana zasebna vojna jedinica ne postanu opasni.

Posle svojih zasluga u slankamenskoj pobedi Srbi su, potsticani na to od Đ. Brankovića, tražili sve energičnije da se reši već jednom njihov položaj i da on preuzme dužnost narodnog pretstavnika. Ovome je bilo dozvoljeno da stanuje u jednom hotelu, da prima kontrolisane posete i da se poluslobodno kreće, ali ga osloboditi sasvim nisu nikako hteli. Verujući da se postepeno približuje svom cilju on se smatrao kao neka vrsta gospodara i titulisao se kao "samodržavni despot zemlji slavenosrpskoj i vsego Ilirika", i to "milostiju božijeju".