Na tom saboru Srbi su priznali cara Leopolda kao naslednog vladara srpskog naroda, i to, kako su oni govorili, prvog posle Kosova. Patriarh Arsenije, koji mu se obraćao u Beč, naglašavao je u svom pismu, kako su se na tom saboru našli ljudi sa više strana "zemlje naše", obuhvatajući pod tim pojmom "naše zemlje" oblasti i pod Turskom i pod Austrijom, sve gde su se nalazili Srbi i gde je dopirala vlast i priznavanje pećke patriaršije. Za nj ne postoje istoriske granice nego granice stvarnog i živog narodnog poseda, mada piše da te granice "opredeliše nam u davnini samodržavni i svetopočivši kralji naši".

U Beču s tim odgovorom nisu mogli biti zadovoljni. Ispalo je baš obratno od onog što se očekivalo. Pozivom od 6. aprila htelo se, da Srbi ponovo stupe u borbu, na svom području, a ne da se sele u njihove zemlje. Ali se taj stav ipak razumeo. Za to vreme položaj carske vojske u Srbiji znatno se pogoršao. Ona nije mogla dobiti nikakvih pojačanja iz carskih zemanja, a bez tih pojačanja nije se moglo tražiti da se snažnije zatalasa i sam narod Srbije i susednih krajeva. Računajući sa Srbima kao elementom koji bi se mogao iskoristiti pri svima obrtima ratne sreće, i u ofanzivi i u defanzivi, i koji bi, u najgorem slučaju, mogao poslužiti i da se naseli opustela južna Ugarska, u Beču nisu hteli da ih ozlovolje. S toga je car Leopold 11. (21.) avgusta 1690. izdao svoju diplomu kojoj je dao Srbima željene privilegije. Privilegije su obuhvatile stanovništvo "grčkog obreda i srpskog naroda" po Grčkoj, Bugarskoj, Raškoj, Hercegovini, Dalmaciji, Podgorju, Jenopolju "i ostalim pridruženim mestima i svim ostalim oblastima". Izdajući te privilegije car je uzeo Srbe pod svoju zaštitu, a u isti mah ih je ponovno pozivao, da se dignu na oružje. Car je, priznajući Srbima izuzetan položaj, izdao ove privilegije preko austriske dvorske kancelarije, obišavši mađarske ustavne činioce, čija je saglasnost za ovakav akt bila potrebna. On je taj svoj korak objašnjavao vojničkom potrebom, a doneo ga je u suverenom uverenju, da može nepoštovati ugarske ustavne propise, pošto je ugarsko područje oslobodio svojom snagom od Turaka i smatrao ga kao vojničku tekovinu. Mađari su celo vreme stajali na gledištu da su tim aktom povređena njihova prava i s toga su Srbima, kadgod im se dala prilika, pravili načelne i stvarne poteškoće. Sem Mađara protiv ovih privilegija radila je i katolička jerarhija. Zbog nje nisu u privilegijama bili pomenuti Srbi iz Ugarske, Hrvatske, Srema i Slavonije, na koje je bila stavila ruku njezina propaganda. Kad je doznao za to episkop Isaija Đaković on je zatražio energično, da se obuhvate i Srbi sa tih strana. U Beču se, u tadašnjoj situaciji, popustilo, ali su zato u već spremljenom konceptu privilegija izvršene izvesne izmene, da bi se patriarhova jurisdikcija oslabila. "Ono mesto, gde se kaže da se povlastice daju Srbima gde se god u buduće budu nalazili izostavljeno je i zamenjeno sa rečima: da privilegije i povlastice važe dotle, dokle god Srbi, svi skupa i pojedince, budu bili verni caru. Tim, naknadno dodanim, rečima vrednost dane privilegije, naravno, znatno se smanjivala". Pri pregovorima u Beču, Đaković je radio sporazumno sa Đorđem Brankovićem, koji se tu nalazio u internaciji.

Istog dana, kad je car izdao Srbima privilegije, nastradala je njegova vojska u Erdelju. Da bi zaštitila Ugarsku glavna se austriska snaga morala povući iz Srbije. Oslabele posade nisu potom mogle da izdrže turske napadaje. Za sedam nedelja Turci su preoteli svu Srbiju, zajedno s Beogradom. Patriarh ih, razume se, nije smeo tamo dočekati, nego se ranije, sa ostalim izbeglicama, sklonio na carsko područje. Bojeći se turske ofanzive patriarh nije smeo da ostane u oblastima južne Ugarske, nego je otišao daleko na sever, u Sent-Andreju. Ali danas ne znamo pouzdano koliki je bio broj srpskih izbeglica, koji nisu prelazili u jedno vreme i na jednom mestu. U jednom pismu sam patriarh, istina, navodi, da je prešlo "više od 30.000 duša", i to će svakako biti najverovatniji broj, ali potpuno siguran nije ni on. U Budimu je, na pr., 1706/7. god., bilo 536 srpskih poreskih glava, "i to su bili sve same zanatlije sem petnaest bakala". Među stanovnicima toga grada 1720. god. bilo je 14 Zećana, 12 Pećana, 6 Prizrenaca, 8 Sarajlija, 9 Kosovaca, 8 Kruševljana, 6 Požarevljana, 5 Beograđana itd. Budim je imao svoj srpski deo grada (Raszvaros), u kom se, prema jednom putopisu iz 1715. god. nalazilo na 20.000 srpskih duša. Još više nego Budim dobila je priliv srpskog stanovništva Sent Andrija; u njoj je podignuto samih šest pravoslavnih crkava. U Čobancu, kraj Sent-Andrije, postoji predanje da su tu došli iz Peći; a A. Belić je utvrdio, da njihov dialekat još čuva osobine kosovsko-resavske i staru kosovsko-resavsku akcentuaciju.

Dok su Austrijanci na jednoj strani pozivali Srbe i obećavali im slobodu vere i poštovanje starih tradicija, dotle su na drugoj udarali katolički sveštenici otvoreno na njihovu veru. U tom je naročito bio aktivan isusovački red. Krajem 1689. preveli su u uniju orahovačkog "vladiku" Jovana Rajića sa 16 parohija i orahovačkim manastirom Sv. Nikole, a 18. januara 1690. to su i potvrdili pismenim aktom. Rajiću se pridružio i iguman manastira Grabovca, Jevtimije Negomirović. Odmah potom izašla je naredba carskog komesara, koja je tražila od srpskog sveštenstva između Drave i Save, da se pokoravaju ovom igumanu Jevtimiju. Vrlo je verovatno da je Đaković i ostali naš episkopat doznao za to pre svog zbora i s toga još odlučnije tražio proširenje patriarhove kompetencije i na oblasti ugarske. Ovi slučajevi bili su, međutim, predigra za dalje borbe, koje će zagorčavati život svim srpskim doseljenicima i njihovim sveštenim pretstavnicima.