Borbe i pogibije u ratu, kuga, glad, seoba, i ove turske osvete proredile su strahovito naš narod u staroj Raškoj i Metohiji. Sve savremene vesti govore o opustelosti i razbijenosti starih naselja. Ono naroda što je i ostalo posle tako strašne kataklizme bilo je toliko udareno po glavi, da mu je dugo trebalo da dođe sebi. Gubitak pretrpljen tada, kaže jasno Opšti list pećke patriaršije, nije se više popravio. Na opustela srpska ognjišta, u koliko su uopšte bila obnovljena, počeše dolaziti Arnauti i Turci.

Već je ranije bilo dosta slučajeva u tim oblastima, da su u pojedinim porodicama domaćini ili stariji sin primali islam, da bi im kuće bile pošteđene od nameta i nasilja. Ostala čeljad, žene i deca, ostajala su u hrišćanstvu. Tih pojava zabeležen je čitav niz od kraja XVI veka, pa sve do početka XX. Veći pritisak na Srbe vršen je naročito od sredine XVII veka, za vreme Kandiskog Rata, kada su Turci otkrili veze srpskog sveštenstva sa zapadnjacima. Tad je naročito nastradala budimljanska eparhija, čijeg su episkopa Pajsija Turci dali ubiti, a njegovo sveštenstvo rasterati. Posle sloma austriske ofanzive Srbi su, prirodno, bili izloženi još većem pritisku. Tad nastaje grabež njihovih imanja, gonjenje i ubijanje. U nevolji ljudi tad pribegavaju preveravanju ili se povlače. Naročita maha uzimaju Arbanasi muslimani, aktivni gorštački elemenat, koji prodire u doline Metohije i Podrime, a odatle dalje. Prizren, Peć, Đakovica dobijaju postepeno turski i arnautski karakter. U Prizrenu se još pamte imena i mesta starih crkava, kojih je u to doba i nešto kasnije nestalo. Za porodicu Koraća zna se čak kad su svoju crkvu pretvorili u džamiju. Ima čitavih sela u kojima danas nema nijedne pravoslavne duše, a ostale su međutim njihove crkve. U selu Berevcu još i danas dolaze Arnauti muslimani crkvi Sv. Petke, kao i u manastir Devič. U izvesnim manastirima, kao u onom Sv. Trojice kod Prizrena, nalaze se upisani u pomenik i hrišćanski preci pojedinih muslimana, i to po njihovoj želji. Topografija tih krajeva i u doba najaktivnijeg arnautiranja nije izgubila mnogo od svog srpskog karaktera. U izvesnim selima Gore očuvali su se i neki narodni običaji, kao, na pr., stavljanje badnjaka o Božiću.

Mlečani nisu imali dovoljno snage da iskoriste austriske nedaće. Uspeli su, istina, da kod Nikšića razbiju Turke i zarobe pašu Džin Aliju, ali je to bio i ostao samo lokalni uspeh. Sitne čarke i okršaji s relativno malim snagama nisu mogli da izmene opštu situaciju.

U Beču je neuspeh na jugu izazvao pravu pometnju, u toliko više što je i položaj na zapadu bio vrlo ozbiljan. U prvi mah naređivalo se vojsci, da se odmah povuče prema Beogradu, a kad je zapovednik vojske u Srbiji, general Veterani, javio, da on nimalo ne gubi nade i da bi, šta više, sa vojskom od pravih 12.000 ratnika bio u stanju prodreti do Carigrada, onda se rešilo da se borba nastavi i da se za nju ponovo pozovu Srbi i Arbanasi. Franjevac Toma Rospasari, koji je učinio lepih usluga Austrijancima, svetovao je Ludviku Badenskom, da carev poziv tim narodima, uz poziv za nove borbe, zajemči njihova prava i običaje, slobodu vere i izbora njihovih starešina i oslobađanje od poreza, kako bi se ljudi lakše pridobili. Austrijanci su primili taj predlog i 6. aprila 1690. izašao je carev proglas svima narodima severnog, srednjeg i zapadnog Balkana (Arbanije, Srbije, Mizije, Bugarske, Silistrije, Ilirije, Maćedonije i Raške) i drugo pismo upućeno lično patriarhu Arseniju. Misao o slobodnom izboru vojvode nije u tom carevom proglasu potekla od Đ. Brankovića, kako je mislio i tvrdio J. Radonić, nego po predlogu fratra Tome, a po običajnom pravu albanskih brđana, koje su primili od svojih srpskih suseda. Međutim, Radonić može imati pravo kad misli, da su ona imena oblasti, čijim je narodima car uputio poziv, "više literarnoga porekla i neodređena značenja", uzeta iz pretstavke Đ. Brankovića od 1688. god. Toga stava u Tominom memoaru nema.

Povlačeći se ispred Turaka patriarh se bio zadržao u Beogradu. Tu je 18. juna 1690. sazvao zbor crkvenih i svetovnih lica, i to iz granica turskog i austriskog poseda, da zauzmu stav prema carevom pozivu. Na zboru je, sem patriarha, bilo 5 vladika, 11 kapetana, 7 igumana, (od kojih iz Srbije samo dvojica: studenički i sopoćanski) i nekoliko drugih lica. Tom prilikom Srbi su rešili da traže od cara slobodu vere i jemstvo da se niko od inoveraca neće mešati u njihove poslove i s tim u vezi svoju crkvenu samoupravu. Njihov verski poglavica može biti samo Srbin, "ot našega roda i jezika srbskago." Sem cara, niko se drugi od svetovnjaka nije mogao mešati u njihovu jurisdikciju. Te narodne želje imao je odneti u Beč jenopoljski vladika Isaija Đaković. Punomoć za Isaiju pisao je neko od "prečana", koji je poznavao prilike u onim krajevima i koji je primio i dobar deo njihove terminologije. Po mađarskom on Leopolda zove kraljem, a ne carem; svoju pravoslavnu svešteničku sabraću naziva po zapadnom redovnicima, a punomoć mu je "knjiga kredenconališ". Shvatanje tog srpskog sabora je jasno: on je želeo da i u Austriji, kao i u Turskoj, vođstvo naroda i njegova reprezentacija ostane u krilu crkve, koja se smatrala kao glavni čuvar vere i nacije. O svetovnim glavarima, odnosno o vojvodi tu nema ni pomena; vođstvo je pripadalo patriarhu, kao u Crnoj Gori vladikama. Svetovnih glavara, u plemenskom sistemu koji je kod nas vladao, bilo je više; crkveni poglavica bio je u prostranim oblastima samo jedan, koji je kao takav stajao iznad plemena i vezao ih u zajednicu. Nijedan od naših svetovnih glavara toga vremena nije imao ni autoriteta ni snage, da bi se mogao staviti uz patriarha ili biti ravan njemu. Izvesni naši pisci čude se, što Srbi na tom saboru traže manje, nego što je sadržavao carev manifest. U stvari, Srbi su hteli da se osiguraju pouzdano. Manifest nije bio upućen samo njima i donosio je obećanja koja oni nisu tražili. Nije ista meta za njih i za katoličke Albance, koji su sarađivali s Austrijom i koji su naročito pomenuti u manifestu. Sem toga, oni su hteli obezbeđenje svoje vere na celom području austriske vlasti, tadašnje i buduće, a ne samo u turskim oblastima.