Istorija

Istorija Srpskog naroda

Srpska despotovina u Sremu

 

Despot Jovan nije sačekao dalji ishod rata. Razboleo se iznenada i već 10. decembra 1502. bio je pokojnik. Kako nije imao muške dece ni on, to je s njim izumrla muška linija despotske kuće Brankovića. Celo njegovo životno delo, izvedeno u kratkom roku, bilo je samo niz avantura, dostojnih epske pesme, ali beznačajnih za opštu narodnu sudbinu. Mađari su se samo branili, ali nisu bili više sposobni da preduzmu ma kakvu veću i organizovanu akciju za proširenje svojih južnih bedema. Srbi sami mogli su to izvesti još manje. A osećali su, međutim, i videli dobro kako turska sila stalno podriva i to novo područje na kom su se našli.

Mađarska glavna aktivnost, za vreme ovog rata, bila je upućena prema jugoistoku, u istočnu Srbiju i zapadnu Bugarsku. U toj mađarskoj vojsci nalazili su se, kao zapovednici srpskih odreda, braća Jakšići, Marko i Dmitar, i vojvoda Radič Božić, koji je malo pre toga prešao iz Srbije u Ugarsku. Mađari su prešli na starom istoriskom terenu oko Hrama. Zauzeli su Kladovo i Vidin, ali nikopoljske tvrđave nisu mogli zauzeti. Njihova ekspedicija nosila je od početka karakter privremenosti. Bila je kratka, sastojala se u rušenju i pljačkanju, i u prevođenju tamošnjeg življa. Kaže se, da je broj preseljenih Srba i ovog puta bio velik. Zapovednik mađarske granice, Pavle Tomori, pisao je malo kasnije, da se mogla izvršiti "sva" Raška, Srbija, Bosna i Bugarska, da je kralj hteo pokazati više slobodoumnosti prema njima, "koji u svojim dušama imaju ljubav za veru i smisao za svoju slobodu."

Posle smrti Jovanove kralj Vladislav je ponudio ponovo despotsko dostojanstvo njegovom bratu Maksimu. Ali Maksim nije hteo da se primi, želeći da ostane u svojoj svešteničkoj ulozi. Polažući na ugled Brankovića kuće Vladislav je despotsku titulu dao slavonskom plemiću Ivanišu Berislaviću, 1504. god., koji se pre toga oženio Jovanovom udovicom. Berislavići su bili susedi Brankovića i s njima već u bližim vezama, pošto se i udovica despota Vuka bila udala za jednog njihova člana, Franju. Tako su oni, kao po nekom pravu, dobili despotsku čast među Srbima. Ivaniš je dobio i posede Brankovića u Sremu. Odnos između njega i majke Jovanove i brata Maksima nije bio dobar. Bezimeni stari biograf Maksimov piše: "uvi, dođe inoplemenik u dom njihov i otačastvom i taj ih inoplemenik izagna." S majkom i sa moštima očevim i bratovim Maksim je otišao u Rumuniju, vlaškom gospodaru Jovanu Radulu, gde je bio lepo primljen.

Veze između Srba i Rumuna postajale su od druge polovine XIV veka sve srdačnije i sve neposrednije. Posle pada bugarske države oni su se, pred zajedničkom opasnošću od Turaka, kao dve hrišćanske i pravoslavne države, približavale u znatnoj meri. Uticaj srpske pismenosti oseća se na vlaškom području kroz ceo XV i XVI vek, dok je uticaj srpske umetnosti počeo i ranije. Lepi rumunski manastir Kozja, podignut 1386. god., očigledna je imitacija naše Ravanice; a srpskih uticaja moravske škole ima i više. Na dvoru službena kancelarija je slovenska, a takva je i sva crkvena književnost. Stevan Veliki ovako počinje mnoge svoje povelje: "Milostih bož? eh m? Stefan Voevoda, gospodar? zemli moldavskoi"; a slično i drugi. "Srpska struja", piše N. Jorga, "proširi se na štetu vizantiske jerarhije." On naročito ističe značaj Nikodima Grčića, učenog srpskog monaha rodom iz Maćedonije, koji je podigao više manastira u današnjoj Rumuniji i uveo u njih slovenski duh. Suzbijajući uticaj pristalica firentinske unije moldavsko sveštenstvo uputilo je sredinom XV veka svog mitropolita Teoktista u Srbiju, da ga tu posveti pećski patriarh. Srbin, carigradski patriarh Nifor s kraja XV veka, našao je svoje utočište u Vlaškoj i tamo je izvršio kanonsku konstituciju njihove crkve.

Rumunske hronike beleže, da je Maksim vršio osetan uticaj na vlaškom dvoru. Njemu se pripisuje u veliku zaslugu, što je izmirio Jovana Radula sa moldavskim vojvodom Bogdanom, i to pred samu borbu između njih. Možda je bilo i njegove saradnje u radu patriarha Nifona, koga je, misli se, on preporučio vojvodi Radulu. Za njegova vremena počela je rad slavenska crkvena štamparija u Rumuniji sa štamparem Makarijem, koji će po svoj prilici biti onaj crnogorski štampar Crnojevićevih izdanja. U Vlaškoj Maksim je primio episkopski čin i postao je mitropolit njihove novoorganizovane crkve. Verovatno je zbog njegova ugleda došlo do braka između mladoga Njegoja Basaraba i Despine, Brankovića, koji će posle biti pomagači naših manastira. Vladika Maksim ostao je u Vlaškoj sve do Radulove smrti (u jesen 1507.). Naslednik Radulov, vojvoda Mihnja, nije bio čovek sa kojim bi Maksim mogao raditi. Maksimov stari srpski biograf navodi, da je Mihnja ušao u sumnjive veze s Turcima, dok druge vesti govore da je Mihnja imao katoličkih tendencija. Ne slažući se sa njim, Maksim udesi, da mu se poveri jedna misija na mađarskom dvoru. Kad je svršio povereni mu posao on ne htede više da se vraća u Vlašku, nego siđe ponovo u Srem, a za njim doskora stiže i njegova majka. U otadžbini je Maksim postao beogradski mitropolit, imajući pod svojom duhovnom vlašću sve Srbe u Ugarskoj. God. 1512. došao je na vlaški presto Jovan Njegoje Basaraba, prijatelj Maksimov, "veličanstveni zaštitnik umetnosti". U glavnom njegovom pomoću dovršio je Maksim manastir Krušedol, kao zadužbinu poslednjih Brankovića. U bogatoj riznici i danas se čuvaju njegove stvari, kao i rukopisi njegove biblioteke. Za podizanje manastira, prvog većeg kulturnog središta sremskih Srba, dao je, na molbu "majke Anđelije", svoj prilog i ruski veliki knez Vasilije Jovanović. Sem Krušedola, Maksim je podigao staro Hopovo, a možda i Pribinu Glavu. Njemu i bratu mu Jovanu pripisuje se podizanje i još nekih manastira, ali se to ne da pouzdano utvrditi. Među manastirskim radnicima, koji su nastavili tradicije naše stare književnosti, javljaju se u Slankamenu i po manastirima poneki ukrajinski pisari, koji su se, ne znamo otkuda i kako, okupili oko srpskih despota. Tada se, mimo sve druge gradove, kao malo kulutrno središte isticao Slankamen. U Krušedolu Maksim je završio svoj život, 18. januara 1516. Mnogi srpski pomenici tim datumom završavaju spisak naše stare "gospode", a tu je završna tačka i kod dobrog broja letopisa.

Međutim, srpska despotovina postojala je i dalje. Ivaniš Berislavić (latinski Johannes Berislo) potpisivao se s ponosom ,regni Rascie despotus’. Stanovao je u gradu Kupiniku (ili Kupinovu) i trudio se da dobije poverenje Srba. Sa beogradskim zapovednikom nije bio u najsrdačnijim odnosima, jer im je nedostajalo uzajamnog poverenja, a sa hrvatskim banom imao je objašnjavanja zbog sukoba i grabeža na granicama. Inače, u našem narodnom životu nije ostavio nikakva dubljeg traga.