Despotica Jelena, čiji su ljudi učestvovali u borbi protiv krstaša, bila je dosta aktivna i energična. Ona je vladala u ime svog maloletnog sina Stevana, kome je na dan očeve smrti moglo biti deset godina. Mladi srpski despot rastao je u vreme stalnih borbi i kriza, kad se krhala cela zgrada jedne stare kraljevine, i s toga nije čudo što se u njemu razvio avanturista sa izvesnom hrabrošću, ali bez pravog moralnog uporišta. U Mađarskoj, kud je god pogledao, osećala se atmosfera rasula. Kralj Vladislav, koji sam nije imao nikakve lične snage, umro je 1516. god., i ostavio je iza sebe maloletnog sina Lajoša. Ugarska je, tuži se jedan njihov istoričar, imala kralja koji nije bio gospodar. Magnati su se prosto oteli, a kod svih suseda razvili se prohtevi. Car Maksimilijan nudio se za tutora mladom kralju i obećavao, ako treba, da brani mladog kralja od unutrašnjih neprijatelja. Zapolja je oglašavan za neprijatelja dinastije. Zalažu se pojedini gradovi i varoši; kraljevska kancelarija se raspada. Ivan Bornemisa, jedan od kraljevih tutora, pisao je poljskom kralju, da kralj sam jedva može živeti, "više puta nema ni u kuhinji ništa". Kraljevski pečat ide od ruke do ruke. "Nema nikoga, koji bi se usudio javno istupiti ili se zauzeti za svoga slaboga kralja."

Takvo je stanje u Ugarskoj u času, kad na turski presto 1520. god. dolazi jedan od najaktivnijih i ponajvećih njihovih vladara, Sulejman Veličanstveni. Mlad, sa dvadeset godina, pun visokih ambicija, taj daroviti vladar obraća celog života glavnu pažnju na evropske događaje. Njegov otac Selim II ostavio mu je i suviše velike tekovine u istočnom delu Sredozemnog Mora. Mladi Sulejman smerao je s početka da tamo, u izvesnoj meri, nastavi očevo delo i da održava mir na zapadu. Ali su sami Mađari, sa neverovatnom lakomislenošću, izazivali sukob. Oni su, kao da su raspolagali ne znamo kakvom snagom, otezali da obnove ugovor o miru, koji im je Sulejman preko naročitog poslanstva bio ponudio. Hteli su da nateraju Turke na ustupke. Bunila ih je njihova aktivnost oko Jajca i oko Šapca. U svom negativnom stavu otišli su tako daleko da su turske poslanike zatvorili i pobili. Na takvo ponašanje došla je kao odgovor turska objava rata i velika Sulejmanova ofanziva na dunavskoj i savskoj liniji.

Turci su najpre zauzeli Šabac, oko koga su već od februara 1521. pripremali jaku vojsku. Savladali su najpre njega, 7. jula, da bi mogli preći u Srem i preseći s te strane veze sa Beogradom. Radi toga su odmah na Savi podigli veliki vojnički most, pod neposrednom pažnjom sultanovom. Despotica Jelena, uplašena kao prvi i neposredni sused, ponudila je sultanu pregovore. Sulejman je bio voljan da joj iziđe u susret i poštedi njeno područje, pa je poslao jednog svog čoveka da utvrde uslove. Međutim, despotica nije smela da sačeka Turke, ili su joj možda došle kakve poruke s hrišćanske strane, jer su se Mađari spremali na otpor. S toga pokupi svoje dragocenosti i pobeže s porodicom svojoj braći Jakšićima. Želeći da se pokaže ispravnom prema mađarskoj kruni ona uputi turskog izaslanika na mađarski dvor kao roba. To, naravno, razdraži Sulejmana i on s toga naredi da se despotica uhvati. Stradala su tom prilikom, prirodno, srpska naselja u Sremu, ali despotica se za vremena spasla. Sam sultan lično došao je 30. jula u Kupinik, mali trougaoni grad na Savi, da osmotri i njega i srpski despotski dvor u njemu. Posle te posete grad je bio razrušen, 9. septembra. Od dvora danas više nema ni traga, dok su se gradske zidine očuvale u priličnoj meri. Naš jedan letopis opisuje taj pohod ovako: Turci "prelažahu reku Savu kao po suhu, to jest po mostu, na onu polu Srema, a i drugi u lađama preploviše, tako da nije bilo moguće ni tim silnim rekama zadržati Izmailćane, iako se Mađar uzdao u te silne reke, Savu i Dunav. I opkoliše odasvud slavni Beograd i druge susedne gradove i letijahu kao krilate zmije paleći sela i gradove." Iza Šapca pao je Zemun, koji su hrabro branili Mihailo i Marko Skoblići sa 400 šajkaša, pa potom i Beograd. Mađarski zapovednici Beograda, uplašeni i ostavljeni bez pomoći, pobegoše iz grada ranije, a odbranu prepustiše nižim komandantima. Među ovima se naročito isticao hrabri vođa srpskih šajkaša Petar Ovčarević. Mađarska vojska prikupljala se kod Sente i Tolne, ali se nalazila u priličnom neredu i bila je malobrojna. S njom se apsolutno nije moglo ništa pokušati protiv silne sultanove ordije. Izmorena i nevelika gradska posada predala se na to 29. avgusta.

Pošto je osvojio Beograd sultan je jedan deo njegova srpskog stanovništva dao preseliti u okolinu Carigrada. Između Zlatnih i Silivriskih Vrata osnovana je nova Beligrad-mahala, a iza Bujukdera stvoreno je i novo selo Beograd. Ovo je selo bilo oslobođeno od plaćanja poreza pod uslovom, da se brinu o pijaćoj vodi za grad i za bosforska sela. Iz Beograda su odnesene mošti Sv. Petke i Sv. Teofane i još nešto crkvenih utvari. Crkve su, kaže jedan izveštaj, bile sve opljačkane. Dok su vremenom ti stanovnici starog Beograda izgubili svoje tradicije i jezik, očuvana su u jednom drugom našem naselju dosta živa sećanja na staru otadžbinu. U selu Barjačiću na Dardanelima postojala je do Svetskog Rata jedna srpska kolonija od blizu 500 duša, koja je čuvala predanje da potiče iz Srbije "sultana" Lazara, od mesta Jagodice ili Jagodnice. Srpskog naselja bilo je i u blizini Barjačića, u selu Karađolu, sve do početka ovog veka. U oba sela govorilo se srpski.

Pošto su osvojili Beograd Turci su ga odmah utvrdili i dobro poseli, hoteći da ta važna tvrđava ostane u njihovim rukama. Domalo su tu preneli i središte vojne i upravne vlasti za Srbiju i granicu, koje se dotle nalazilo u Smederevu. Za turskog zapovednika bi postavljen Bali-beg, odličan vojskovođa, koji se istakao u poslednjim operacijama i koji je pre toga zauzimao važna mesta smederevskog i bosanskog sandžak-bega. Naši letopisi beleže, kako sultan "rasipa po Sremu gradove", i kako po Sremu "divna mesta i sela zapusteše", a crkve i gradove "Turci razoriše." Nastradali su svi važniji gradovi od Mitrovice do Petrovaradina i Slankamena.

Izveštaj Janoša Bebeka od 7. oktobra 1521. prikazivao je stanje u celoj zemlji da ne može biti gore. Među magnatima nema sloge; većaju po čitave dane, pa ništa ne mogu da svrše. Do tog dana već su se i razišli, "jedan gore, drugi dole." Vojnici žive bez plate i ne znaju kako da se prehrane. "Bojati se", veli on izrečno, "da ovo naše kraljevstvo ne izgubimo." I drugi se već pribojavaju za nj. Imali su, u ostalom, i zašto. Neaktivna skupljena vojska rasipala se na očigled svetu; vojnici su bežali "tajno i sramno". I bez tog rečitog Bebekovog izveštaja videlo se jasno, da je Ugarska u nemogućnosti da se sama odupre Turcima. Zadati joj je padom Beograda takav udar, probijena je najglavnija južna kapija države, a oni nisu stigli ni da pokušaju da taj zalet bar na jednoj strani obuzdaju. Turci su svršili što su hteli i početkom jeseni povukli su se prema jugu.

Mladi srpski despot Stevan Berislavić došao je možda već krajem 1521. ili početkom 1522. u opustošeni Kupinik i stupio je odatle u vezu sa Stevanom Batorijem, mađarskim palatinom. Ali se u praznom gradu nije mogao dugo zadržavati, nego je prešao u Brod, u ranije očevo sedište.