Odmah po dolasku Hadži Mustafe paše janjičari su pokušali novi prepad, ali su kod Kolara bili suzbijeni. U borbi protiv njih upotrebljena je tom prilikom prvi put srpska narodna vojska, kojoj se jedino i ima zahvaliti za postignuti uspeh. Kod Turaka bilo je tajnih odmetničkih prijatelja; u ovoj borbi dogodilo se čak da su neki pašini ljudi pucali na Srbe. Paša je video, da se u gonjenju odmetnika može s punom verom osloniti prvenstveno na Srbe i on je s toga preduzeo sve, da se organizuje njihova narodna vojska. U toliko više, što mu je držanje njihovih ljudi po redu i disciplini ulivalo puno poverenja. On je čak od njih posle redovno sastavljao svoju ličnu pratnju. Prota Matija kazuje, kako je tada telal vikao po svima pazarima: "Ko je Srbin a nema duge puške, dva pištolja i veliki nož, nek proda jednu kravu i pusat sebi kupi. Tako je od čestitoga vezira zapovest". Ko se od Srba bude hrabro pokazao, poručivao je vezir dalje, biće oslobođen za godinu dana od svih dažbina. To je prvi put da Turci sami, u borbi sa svojim jednovercima, zovu Srbe u pomoć i prosto im guraju oružje u ruke. A ovi su, kaže jedan austriski izveštaj, znali da se drže. Dok su turske pomoćne čete izašle pred pašu u gomili, Srbi su, kao na nekadašnjem austriskom vežbalištu, išli u pravoj liniji, u dva reda, sa svojim knezovima, koji su ispred svojih odreda jahali na konjima. To više nije bila prosta raja, nego ljudi koji su, s oružjem u ruci, postajali svesni svoje vrednosti.

Kao nagrada za srpsko držanje, i kao rezultat nove Portine politike prema njima, objavljene su tokom 1793. god. nekolike odredbe, koje pretstavljaju osnovu jedne uske, ali ipak stvarne, lokalne autonomije. Vraćene su stare narodne vlasti: po selima knezovi, a po knežinama oberknezovi (po nemačkom: Ober-knez). Turcima je bilo zabranjeno dolaženje u čisto srpska sela. Oni su mogli odsedati samo u hanovima, kao i ostali putnici. Knezovima je odobreno, da za sigurnost po drumovima mogu držati svoje odrede pandura sa buljubašama. Porez se imao plaćati odsekom, u dve rate, o Đurđev- i Mitrov-danu, a iznosio je 650.000 groša godišnje. Za pašu i gradsku posadu svaka poreska glava davala je po dvoja kola sena i jedna kola drva. Sve te povlastice ozvaničila je Porta svojim fermanima s početka 1794. god., pošto je saslušala izveštaj Azis efendije o njima i o stanju u Srbiji uopšte. Sem toga, Portini fermani su određivali da spahije sa svojim porodicama mogu stanovati samo u Beogradu; porez je iznosio po 15 groša godišnje na svaku poresku glavu; strogo je bilo zabranjeno svako nasilje. Za Srbe je još, posebnim fermanom, doneta odluka, da mogu nesmetano obnavljati i podizati svoje crkve. U fermanima nisu bliže označene one dažbine, koje je narod imao davati spahijama, ali se zna da su one postojale i da je davanje vršeno. Glavne su od njih bile desetine od svih useva po četiri groša od oženjene glave. Porez u narodu kupili su iz početka posebni skupljači poreza i tek je kasnije, posle izvesnih sukoba, taj posao prenesen na lokalne knezove. Kao vrlo važna novina bilo je to, što se i na Porti primalo, da u odbrani Beogradskog pašaluka učestvuju i Srbi. Ove srpske povlastice, kako je utvrdio dr D. Pantelić, odgovarale su najviše onim povlasticama, koje su Turci bili dali stanovnicima Arhipelaških Ostrva.

Stanje seljaka u Srbiji posle ovih povlastica moglo se smatrati kao daleko bolje nego u jednoj drugoj našoj pokrajini pod turskom vlašću. Srbi su imali svoje, od turskih vlasti, priznate poglavice, kakvi su, primera radi, bili Stanko Harambašić, vođa narodne vojske, knez Aleksa Nenadović, knez Ranko Lazarević i dr. Oni su imali oružje i jednu vrstu vojne organizacije, koja je prilično funkcionisala i od koje se tražilo, da čuva Carstvo od njegovih dojučerašnjih glavnih branilaca. To je, nema sumnje, jedna od glavnih srpskih tekovina s kraja XVIII veka, jedna od onih koja je posle omogućila izbijanje ustanka. Već tada se u narodu javljaju likovi kao onaj čuvenog Ilije Birčanina, koji, po snažnom Višnjićevom opisu, pretstavlja najlepši tip junaka toga vremena.

On Turčinu ne da u knežinu.
Kad Turčina u knežini nađe
Topuzom mu rebra isprebija.

U drugim našim pokrajinama stanje je bilo mnogo teže. U Bosni nalazilo se više domaćeg i iz susedne Slavonije i Dalmacije doseljenog muslimanskog elementa nego u Srbiji, i taj je budno čuvao da stav raje ne uzme opasnije izglede. Sem toga, hrišćanski elemenat u toj zemlji bio je pocepan u pravoslavne i katolike, među kojima nije postojao intimniji dodir i saradnja. Maćedonija i Stara Srbija bile su tada u središtu evropskog Turskog Carstva i svaki pokret u njima mogao je bez mnogo muke biti prigušen. Otporniji stav imao je još samo srpski elemenat u istočnoj Hercegovini, zahvaljujući svojim planinama i krševima u susednoj Crnoj Gori koja mu je davala utočište.