Samo, ni ovo stanje u Srbiji nije bilo duga veka. Još 1795. god. pisao je austriski poslanik iz Carigrada, da Tursko Carstvo "kipti" od nezadovoljnika. Sultanova nastojanja nisu imala pravog prijema ni kod onih koji su ih na oči primali i trebali izvoditi. Kad je sultan naredio nekolicini susednih paša da slomiju otpor Pazvan-Oglov oni nisu postigli ništa, nešto iz uzajamnog nepoverenja, a nešto što su imali izvesnih tajnih dodira sa sultanovim neprijateljem. Ljutit, sultan je početkom 1796. god. dao pogubiti rumeliskog begler-bega. Mustafa-paša, koji je isto sudelovao u toj ekspediciji, doživeo je svakojakih razočarenja. U leto 1797. sultan ga je imenovao za rumeliskog begler-bega i Mustafa je otišao u Plovdiv, da rukovodi akcijom protiv buntovnika iz Vidina i u Rumeliji. Za vreme njegova otsutstva vidinski gospodar sa janičarima naredio je brz napad i potukao je srpsku i pašinu vojsku kod Požarevca, pa je prodro sve do Beograda i zauzeo samu varoš. Pred sam Božić stigoše u pomoć valjevski Srbi i sa njihovom pomoću turska gradska posada odbi napadače i očisti grad. Ilija Birčanin gonio je "Vidinlije" sve do Smedereva. Posle tih uspeha janjičari behu potisnuti iz cele zemlje, ali ne behu satrveni. Oni su i dalje samo čekali pogodan čas, pa da ponove svoj napad. Naročito su bili kivni na Mustafu-pašu radi njegove saradnje sa Srbima i radi toga što nije štedeo krvopije. Kad su u Šapcu janjičarski ljudi ubili kneza Ranka Lazarevića vezir je za njegovu glavu dao konopcem udaviti nasred šabačke čaršije 27 njihovih drugova. Odlučnosti je bilo kod njega i u drugim prilikama.

Dobrnamerne planove Selima III osujetila je i potpuno rastrojila tadašnja francuska politika. Francuskoj diplomatiji bilo je mnogo stalo do toga, da Austriju, koja joj je mogla biti veoma opasna na Rajni (Marija Antoaneta, žena kralja Luja XVI bila je austriska princeza; austriski car bio je tada i nemački i imao je i ličnih i državnih razloga da bude protivnik revolucije), što čvršće veže za istok. Austrija je i ustala protiv nove pariske vlade, pomažući francuske emigrante i sklapajući savez sa Pruskom. Da predupredi austro-prusku ofanzivu sami su Francuzi u proleće 1792. objavili rat bečkoj vladi. S tim u vezi francuska diplomatija se trudila, da pomuti austriske odnose s Turcima. Da bi se to postiglo trebalo je sprečiti izvršenje Svištovskog Ugovora, koji je predviđao izvesne ispravke granice na Uni u korist Austrije. Zato je trebalo uzbuniti bosanske begove u Krajini. Kao glavno lice za tu akciju upotrebljen je sin francuskog konzula u Dubrovniku, mladi pesnik Marko Brierević, koji je lepo znao naš jezik i koji se bio skoro potpuno "podubrovčio". Brier i njegovi francuski pomagači radili su manje-više otvoreno i kod vezira u Travniku i kod pojedinih begova. I imali su uspeha. Austriski izveštaji toga vremena govore o "jakobiziranim begovima" i kao njihova glavnog vođu pominju Ibrahim-bega Beširevića. Pitanje razgraničenja na Uni zaplelo se toliko, da mu za duže vremena ni jedna ni druga strana nisu mogle pristupiti. Tek u jesen 1795. god. pristupilo se izvršenju ugovora, i to kada je turska vlast, pod pritiskom, morala upotrebiti silu.

Francuska agitacija nije se ograničila samo na Bosnu. U isto vreme radilo se i u drugim oblastima Balkana. Naročito iz francuske ambasade u Mlecima, koja je postala središte revolucionarne propagande. Postoje pouzdani izveštaji o agitaciji u Boki, Crnoj Gori i Albaniji. Videli smo napred, da su Francuzi otvoreno pomagali Mahmut-pašu Bušatliju i flotom i vojnim stručnjacima. Kasnije su imali izvesnog uspeha i u Crnoj Gori. Vladika Petar bio je s početka njihov protivnik, već i zbog Bušatlije, a i kao sveštenik i prijatelj konzervativnih sila. U jednom izveštaju bečkoj vladi on je želio austriskom caru "da osveti nevinu krv, koju je taj neobuzdani narod obesno prolio kao Kain krv svoga brata Avelja." Pogibija Mahmutova donela je izvesno olakšanje ne samo na Cetinju, nego i u Beču. Austriski pretstavnici ozbiljno su se plašili Mahmutovih veza sa Bosancima. Sam carigradski poslanik pisao je, da su postojali predlozi o užoj vojničkoj saradnji između bosanskih buntovnika iz krajine sa francuskim odredima, koja bi iz Italije, preko Rijeke, operisali u Hrvatskoj. Ali, ako vladika u prvi mah nije primao francuske sugestije izgleda da im kasnije nije bio sasvim stran. Izvestan uticaj na nj vršio je njegov sekretar, Dubrovčanin, opat Franjo Dolći, koji je zbog svog držanja, po zahtevu konzervativnih sila Rusije i Austrije, izgubio glavu. Sam vladika bio je jedno vreme stavljen pod istragu.

Francuzi su živo radili i među Grcima. Na grčko učešće u velikoj balkanskoj akciji u Parizu se mnogo polagalo. I to i radi stare slave grčke, i radi toga što su Grci razvili ogromne poslovne i druge veze po celom Balkanu i u svima važnijim pristaništima Sredozemnog Mora, i što su u Carigradu, Solunu, Smirni i drugim većim mestima imali uticaja i mogućnosti za podzemni rad. Preko Grka, trgovaca, sveštenika i intelektualaca, mislilo se uticati i na ostale balkanske hrišćane. Carigradski Grci pregovarali su 1796. god. sa Francuzima o svom oslobođenju. Grčki rodoljub i pesnik Riga od Fere, čije su veze sa francuskim službenim pretstavnicima bile veoma srdačne, došao je iste te godine u Beč, gde je postojala jaka kolonija grčkih trgovaca. Tu je razvio živu propagandu za ustanak protiv Turske. Među onima, koji su došli u bliži dodir s njim, bila su i dva-tri Srbina. U Beču je nastala i njegov čuvena Ubojna pesma upućena balkanskim hrišćanima: "Upalite jedan plamen u celoj Turskoj, da zahvati od Bosne do Arabije". Ta pesma, koja je brzo postala popularna, pevala se već iduće godine čak u Zemunu.

Francuski uspesi u Italiji protiv Austrije i slom Mletačke Republike digli su ugled njihova oružja u velikoj meri. Krajem 1797. god. Francuzi su poseli jonska ostrva i jedan deo južne Albanije i zakoračili su na Balkan. Njihov uticaj postaje posle toga još neposredniji. Riga od Fere, u tvrdoj veri da je došao čas za akciju, spremio je proglas za ustanak i preko Trsta zaputio se kući. Ali ga je tu stigla i uhvatila austriska policija. Posle provedene istrage bečka vlada je Rigu predala Turcima, koji su ga 24. juna 1798. udavili u beogradskoj tvrđavi.

Koliko smo do danas mogli utvrditi, ova razgranata francuska aktivnost nije imala u Srbiji nekih neposrednih veza. Posrednih, međutim, bilo je više. Ona je, pre svega, usplahirila duhove. I u Beogradu se nalazilo dosta grčkih trgovaca, isto kao i u Zemunu. Što se pronosilo u jednom gradu nije moglo ostati tajna u drugom. Stalne borbe s janjičarima nisu mogle uneti spokojstvo u narod, ma koliko se vlasti trudile da budu pravedne. Ali najači posredni uticaj na razvoj prilika u Srbiji učinio je francuski upad u Egipat, u leto 1798. Izveden iznenada, brzo, sa relativno velikom snagom, on je izazvao zaprepašćenje u mnogim evropskim prestonicama. U Carigradu naročito. Činilo se, da je posle sloma mletačke vlasti, toliko poznate u Sredozemnom Moru, došao na red muslimanski svet. Turska je objavila Francuzima rat. U tom času sultanu je bilo jasno, da on ne može u isti mah voditi rat i protiv spoljašnjeg i protiv unutrašnjeg neprijatelja. U toliko pre, što je rat protiv Francuza proglašen za sveti. S toga se u Carigrdu proglasila milost svima odmetnicima, koji se pokore, makar i samo formalno, svom gospodaru. Tako je bilo krajem 1798. god. oprošteno i Pazvanoglu, i janjičarima. Ovima je čak bilo izrično dozvoljeno, da se vrate u Srbiju.