Predavši Mađarima Beograd, a izgubivši Kruševac i Golubac, Đurađ Branković je ostao bez ijednog velikog utvrđenog grada. Mali Nekudim, u kom se rado bavio, nije mogao da posluži kao sigurno sklonište u času nevolje. On s toga poče žurno podizati novi smederevski grad. Smederevo je zidano u teško vreme od 1427.-1430. god., s ogromnim naporima, sa materijalom koji se našao pri ruci. Upotrebljavani su i stari rimski spomenici, iz mesta i okoline. Iako brzo, grad je zidan solidno, a u izvesnim odelenjima, namenjenim za stanove, i sa više umetničkih ambicija. Zidan je po ugledu na carigradski grad, sa trougaonom osnovom, sa mazgalama u zupcima i bez spoljnjeg nižeg platna. Arhitekta Pera Popović upozorio je i na sličnost samog zidanja; "lice lepo izvedeno, a naročito ivice, dok je jezgro zida više rađeno kao moderni beton. U zidove su uziđivani mnogi stari arhitektonski i drugi fregmenti i natpisi u kamenu ili su od opeke izvedeni u Carigradu i ovde." Grad je imao 25 kula, sa jačim utvrđenjima prema suhu nego prema vodi. Arhitekta Đurađ Bošković misli, da ceo grad, s obzirom na njegovu veličinu, nije mogao biti završen za tako kratko vreme, nego da je najpre podignut takozvani Mali Grad. Naknadno priziđivanje bedema i kula, koje se može utvrditi, govorilo bi u korist toga mišljenja. Kad je bilo potpuno završeno Smederevo je bilo najveći naš srednjevekovni grad; danas je ono i najbolje očuvani. Sa svojim jakim platnima, kulama i opsegom ono ima još uvek nečeg vrlo impozantnog i neobičnog. Podizanje Smedereva, koje je moralo biti izvođeno ubrzanim tempom, zahtevalo je ogromne napore, i finansiske i ljudske. Narodna tradicija kazuje, kako je tad udaren težak kuluk i namet i kako je to neke ljude, kao Starinu Novaka, oteralo u hajduke. Tu bezobzirnost narod je pripisivao Đurđevoj ženi Jerini, ponajviše za to što je zidanjem rukovodio njen brat i što je na građevinu dovedeno i nekoliko grčkih majstora. Ona je zbog toga postala veoma nepopularna; dobila je čak naziv "prokleta". Zanimljivo je, da je vrlo mnogo građevnih objekata, a posebno "gradova", po celom našem narodu, čak i tamo dokle nije dopirala Đurđeva vlast, vezano za Jerinino ime. Toliko se predanje o podizanju Smedereva useklo u narodno pamćenje.

Neuspeh Sigismundov u Srbiji imao je svog prirodnog odjeka i u Bosni. Kralj Tvrtko beše, isto kao i Đurađ, prisiljen da plaća danak Turcima. Kako on to plaćanje nije izvršio bilo što je želeo da kako izbegne toj obavezi, koja bi povlačila i druge posledice, bilo što nije imao novaca, to Turci posedoše neke od njegovih gradova. Među njima važni Hodidjed iznad Prače i Vrhbosnu. "Tim je sultan dobio ključeve za dolinu Bosne" naglasio je tačno K. Jiriček. U nevolji kralj Tvrtko se obratio Mlecima, da mu dadu zajam od 32.000 dukata - kralj Sigismund mu u tom nije mogao pomoći, jer je i sam stalno bio u novčanim neprilikama - da bi mogao istplatiti Turke i osloboditi gradove. Ali Mlečani odbiše tu molbu, izvinjavajući se, da, u ovo vreme, gde su zauzeti na više strana, ne raspolažu s tolikom sumom.

U ovo mutno vreme pojavio se u Zeti ponovo Stevan Balšić Maramonte. On je ranije bio protivnik Mlečana i radio je sa svojim rođakom Balšom III, da ih potisne iz zetskog primorja. Kad je despot Stevan zavladao Zetom Maramonte se jedno vreme bio negde izgubio, da se posle pojavi kao protivnik Srba. Njegove veze sa Gojčinom Crnojevićem bile su uperene naročito protiv despota Đurđa. Za vreme zapleta 1427/8. god. Maramonte se nadao, da bi se sam mogao dočepati Zete i kao poslednji Balšić postati joj gospodar. Kako je imao protiv sebe ne samo despota, nego i Dubrovčane i Mlečane on se nadao pomoći samo od turske strane. Na sultanovom dvoru bio je doista lepo primljen. Svaki novi balkanski pretendent, koji bi mogao poslužiti turskim ciljevima i pocepati narodne snage u izvesnim krajevima, bio je na Porti uvek dobrodošao. Tamo, među Turcima, Maramonte je naišao na Đurđa, sina Ivana Kastriota, koji beše došao na turski dvor kao taoc, pa tu primio islam i postao Skender-beg. Njegov otac molio je 1428. god. mletačke prijatelje, da ne upisuju njemu lično u zlo, kad njegov poturčeni sin bude pustošio njihovo područje. Sa turskom pomoću krenuo je Maramonte krajem 1429. god. na Zetu i poharao okolinu Skadra i Ulcinja. Napao je i Drivast, i zauzeo mu je podgrađe, ali samog grada nije osvojio. U tim borbama učestvovali su na njegovoj strani Gojčin Crnojević i Mali Tanuš iz plemena Dukađuna. Mleci su ucenili Maramontovu glavu sa 500 dukata. Despot ga je međutim onemogućio kod samih Turaka.

Đurađ je, posle mađarskog neuspeha, upotrebio svu veštinu da se približi Turcima i steče njihovo poverenje. I imao je u tom uspeha. Iz dubrovačkih arhivskih knjiga doznajemo u više prilika, da su se izvesni poslovi na Porti mogli svršiti uspešno samo despotovim posredovanjem. Kad su Turci preotimali, u proleće 1430., od Mlečana Solun, u njihovoj vojsci nalazio se, prema obavezi, i srpski odred pod vođstvom despotova najstarijeg sina Grgura. Posle pada Soluna (29. marta) u turske ruke je pao silan plen. Naročito je bilo mnogo roblja, koje se prodavalo po vrlo niskim cenama. Tako je, na pr., prodato 14 kaluđera za 100 zlatnih florina. S odobrenjem Turaka despot je otkupio mnogo roblje, koje je dobrim delom dolazilo u Srbiju i nalazilo zaštite kod despotice Jerine i njenog brata Tome Kantakuzena. U srpskim redovima nije bilo rado gledano to okupljanje Grka na srpskom dvoru i jačanje njihova uticaja. Ali, Srbija je postala prirodan zbeg intelektualnih radnika iz propalih hrišćanskih država, i njen dvor, kao i dvor vlaških gospodara, bio je vrlo darežljiv prema beguncima iz Bugarske, Grčke i Albanije.