Koliko je bilo malodušnosti kod vođa vidi se najbolje po tom, što se u proglasu narodu, 21. juna 1813, nije smela reći prava istina o tegobi položaja. Narodu se govorilo da su se smirili carevi ruski i turski i dogovorili u pogledu Srba, ali da taj mir ne priznaju spahije i janičari, oni isti koji su krivi i za ustanak. Htelo se reći da na Srbiju ne ide careva ordija, nego njegovi nepokornici, a oni su sa takvima lako svršavali posao. Mislilo se, da će se tim dići duh u vojnika. Ali, nije li to pre bio razlog za još veću klonulost? Kada se svet na prvom koraku uveri da nije tako, zar neće uvideti da ga namerno obmanjuju i zar neće svom strahu dodati još i osećanje mržnje radi laži? Ima vesti iz toga doba koje još rečitije karakterišu nesavesnost ljudi u ovaj veliki čas. Fatalni Mladen Milovanović imao je imanja u Brzoj Palanci. Da bi ih zaštitio od turske pljačke on je po svaku cenu, kao ministar vojni, tražio da se brani Krajina.

Karađorđe, koji je imao više vojničkog razumevanja, želeo je za odbranu lakšu liniju u šumama od Deligrada prema Poreču, računajući da bi na tom terenu Hajduk Veljko čuda činio sa svojim četama, dok će, zatvoren u negotinski grad, njegov značaj biti daleko manji. Mladen ostade pri svom, a Karađorđe, koji je nekada uporno branio svoju volju, popusti ovoga puta. Sve je išlo kao na nesreću, sa predosećanjem zla. Zašto su se Srbi uopšte upustili u borbu? Iz dva jasna razloga: prvo, što su videli da Turci ne popuštaju i što su, braneći se, mislili da koliko-toliko spreče zlo; i drugo, što su verovali da će im Rusija, ipak, kao 1809. god. bar u poslednji čas, priskočiti u pomoć.

Turci su napredovali dosta brzo, naročito s istoka i sa zapada. Sporije se kretala niška vojska. Karađorđe, iznuren bolešću i utučen, pojavljuje se na dva-tri mesta kao senka; pokušava, u poslednji čas, da organizuje otpor na Moravi i Kolubari, ali mu nedostaje stara odlučnost da baci sve na kocku i pokuša žrtvu. Obrće se i Austriji, i nudi joj gradove, ali ova nije voljna da se, posle svega što je bilo, založi za Srbe. Ona je čak volela da Srbi nastradaju i da se tako uvere, kako im naslanjanje na Rusiju nije donelo ništa sem štete. Slao je čak predloge u Rusiju, da se srpski narod tamo preseli. Kad Turci počeše prelaziti Moravu na istočnoj strani, a kad na zapadu slomiše junački srpski otpor na Ravnju i Zasavici i udariše na Šabac, Karađorđe se u sporazumu sa ruskim agentom T. I. Nedobom i mitropolitom Leontijem, reši da napusti zemlju. U nedelju 21. septembra 1813, prebaciše se oni u Zemun. Tek posle njega, i na glas o njegovom prelasku, napustiše Srbiju i druge znatnije vojvode, i to, sem Miloša Obrenovića, skoro sve. "Kad je 6. oktobra 1813. stigao u Carigrad glas da je turska vojska opet zauzela Beograd, Šabac i Smederevo, - tri dana, po tri puta, pucali su topovi u Carigradu i na Bosforu, u slavu toga događaja".

Kad su prešli u Zemun Nedoba izjavi vojnom zapovedniku mesta kako neće da se rastavlja od Karađorđa i da misli, odmah posle izdržane karantene, krenuti za Rusiju. Bojeći se da ne bude imao neprilika radi Karađorđeva prisustva u Zemunu, vojni zapovednik predloži mu da pređe u manastir Fenek. Karađorđe ne pristade da se rastavlja od Nedobe, izjavljujući da se stavio pod njegovu zaštitu. Nije bio nimalo siguran kako će se prema njemu ponašati austriske vlasti. Ali 23. septembra predomisli se i pređe u manastir. Tako se i rastavi od Nedobe.

Kad je došao u Fenek i čuo za svu bedu Srbije, Karađorđu puče pred očima koliku je odgovornost uzeo na se što je dao prvi primer napuštanja dužnosti, i poče gorko da se kaje. Zemunski prota J. Ivanović pisao je, kako Karađorđe "neprestano slezit" i kako proplaču i svi njegovi ljudi, koji dođu tu da ga vide i obaveste o događajima. Karađorđeva namera nije bila da sasvim beži potpuno, nego samo da se skloni u Rusiju, sa glavnim vođama i narodom, da bi otud, bolje spremljeni, i sa ruskom pomoću obnovili borbu. To su bile Nedobine sugestije, kazivane i primljene od Karađorđa ne samo u taj mah, nego još s proleća 1813. godine. Te su ga misli verovatno i pomele, pa nije imao snage i volje, da se u najtežim prilikama trgne i odluči na druge korake u Srbiji. Kakvo strahovito razočarenje za nj, kad mu u Fenek stiže poruka iz Rusije da istraje u borbi i da će se moćni car pobrinuti za Srbiju! Još septembra 28. uputio je on pismo Srbima u blagoveštenski manastir, sokoleći ih da istraju, jer im stiže pomoć. Ali to pismo pade u ruke austriskim vlastima i ostade bez dejstva, koje bi, u ostalom, u onom opštem rasulu, bilo malo verovatno.