Istorija

Istorija Srpskog naroda

Slom Srbije

 
 

Austriske vlasti ponašale su se prema srpskim izbeglicama gotovo neprijateljski. Austriski kancelar knez Meternih, koji je imao velik uticaj na ruskog cara Aleksandra I, upotrebljavao ga je s puno veštine, da bi rusko zalaganje za Srbe bilo svedeno na što manju meru. Pogranične vlasti su bile nadmene i grube i pravile su stotine teškoća. Ubogim prebeglicama, pa i Karađorđu, sekvestrirali su sve što su imali za dugove učinjene za vreme rata sremskim i banatskim trgovcima. I srpski trgovci sa tih strana behu požurili sa svojim tužbama, da čas pre naplate potraživanja. Najveći deo uglednijih ljudi bio je interniran ili konfiniran. Karađorđa su preveli iz Feneka u Golubince, a otud u Petrovaradin. Ovakav slom ustanka bio je nesumnjivo težak udarac. Ali taj je udarac bio samo privremen i samo jedna teška lekcija. U stvari, on je bio ipak uspeh. Taj ustanak digao je ponovo Srbe i stavio srpsko pitanje pred Evropu kao sastavni deo Istočnog Pitanja. Dotad nije niko na strani vodio računa o tom da bi Srbiju trebalo vaspostaviti kao zasebnu državu. I Rusija, koja je spremala plan o obnovi Vizantije, nije o Srbiji mislila drukčije nego kao o pokrajini koja ulazi u austrisku sferu. Čak i naši rodoljubi XVIII veka gledali su rešenje srpskog oslobođenja samo u okviru Austrije i s njom u vezi. Od Prvog Ustanka i stvaranja srpske države to se shvatanje izmenilo iz osnova. Oslobođenje Srbije moglo se postići samo u potpuno slobodnoj svojoj državi; u njoj, i nikako drukčije. Srpska nacionalna ideologija, u toku XIX veka, ide još i dalje. Slobodna Srbija, s jedne strane, postaje stožer cele nacionalne politike srpske i prema Turskoj i prema Austro-Ugarskoj i sa srpske misli prenosi se i obuhvata sve Jugoslovene. S druge strane, na Balkanu njena borba počinje da služi za primer drugim narodima, a njen politički program traži isključenje svakog političkog širenja tuđih sila na tom području sa zahtevom, da Balkan ostane balkanskim narodima.

Iako je izgledalo da je srpskim porazom 1813. bilo izgubljeno sve, u stvari nije bilo tako. Sem probuđene narodne svesti i težnje da se dade aktivan otpor nasilju, pozitivan rezultat je bio i Bukureški Ugovor. On je pretstavljao pravnu bazu za posredovanje Rusije u korist Srba. Pomoć Rusije bila je i njena moralna obaveza prema borcima iz Prvog Ustanka, a i njena politička potreba. Jer u obnovljenoj Srbiji ona je dobijala novo, i vrlo važno, i ranije dovoljno neocenjeno uporište za njenu balkansku politiku. Karađorđe je osvajao i sticao sve: i hanove, i gradove, i sredstva za borbu, i ljude, i prijatelje i državno-pravno mesto u svetskoj politici.

N. Jorga, poznati rumunski historičar, naglasio je jednom prilikom, kako je na oslobođenju Grčke radio skoro ceo svet, moralno i fizički i materialno, a kako su Srbi morali da se bore u nevolji, tami i nepopularnosti potpuno sami i kako su mu s toga srpski napori mnogo simpatičniji. Prvi Ustanak, s Karađorđem kao vođom, bio je doista čisto srpski pokret, ponesen vlastitom snagom i na vlastitu odgovornost. I što je taj pokret izazivao interes velikih sila, i njihovu pomoć (vrlo ograničenu, u ostalom), i što je dobio značaj evropskog pitanja, i to je, isto tako, zasluga njegovih nosilaca, koji su godinama izdržavali na tešku mestu, i doživeli i krizu, i slom, pa ipak uspeli da ga ponovo ožive i naprave nerešivim drukčije nego samo u interesu zadovoljavanja nacionalne pravičnosti. Duh, koji je bio izraz tog poleta, i čovek koji mu je izvojevao samopouzdanje i poštovanje drugih, nosio je ime Karađorđa Petrovića, svetlo i veliko, pored svih njegovih ljudskih mana i grešaka. Njegoš je tačno i lepo karakterisao značaj Karađorđeva dela poznatim stihovima svoje posvete njemu pred Gorskim Vijencem:

Diže narod, krsti zemlju, a varvarske lance sruši,
Iz mrtvijeh Srba dozva, dunu život srpskoj duši!

I ruski car lično i ruska vlada, osećajući i na sebi nešto odgovornosti radi srpske sudbine, behu voljni da sve srpske izbeglice prime i zbrinu u svojoj zemlji. Ali Austriji nisu bile po volji ni takve veze Srba sa Rusijom. S toga, praveći se da izlazi u susret turskim željama da se srpski begunci ili predaju njima ili uklone s granice, naredi pograničnim vlastima da glavne srpske vođe otprate čak u Štajersku i Kranjsku. Tako i Karađorđe, sa vojničkom stražom, bi otpremljen u Grac. Mučeni raznim pakostima, sitnim i krupnijim, ljudi su se obraćali ruskom poslanstvu u Beču tražeći zaštite. Posle dužih pregovora, na zauzimanje ruske vlade, srpski vođi, najzad, dobiše dozvolu da odu u Rusiju. Krajem septembra 1814, duboko odahnuvši, oni se uputiše tamo.